Nova iskra

— 110

Шумски фаун (још се не види) Ијухајлаха! раутенделајн Ходи на игру! Шумски ^аун (козоног, о јарећом брадом, рогат шумски дух излази на ливаду смешно подскакујући) Кад игру не знам а ја ћу скоком! Најбржи јарац не зна овако. Није л' по вољи (похотљиво) и друкче знадем! Хајд' са мном само, хајд' у луг, мила. Знам тамо стару и шупљу иву Где се још не чу кукурек петлов, Нит' икад јоште протече вода. Чаробну фрулу справићу теби, Свак по њој игра!... раутенделајн (бежи од Фауна) Зар ја, с тобом ја? (подругљиво) Козоноги, чупоноги, Не знају те јоште многи! Хајд' чупавој жени својој, Мене мани судби мојој. О чистунци зар ти снујеш, Воњо козја? Даље, чујеш! Хајде кози, рђо знана, Што се јари сваког дана, А недељом све по троје Од прљаве багре твоје! Ха, ха! (у веоолом омеху одлази у колибу) ]-(пкелман Брекекекс! Ко дивљи бумбар! Неће л' те муња! Шумскк фаун (пооло узалудног покушаја да је ухвати, заотане) А жесток мамац! (Извади кратку лулу и пуни је, па је онда пали ншжицом коју је укреоао о своју потковицу) ПАУЗА ^(нкелман А како код вас на дому ? Шумски фаун Свашта! Угодно, топло, код вас је овде; Ал' код нас гбре ветрина хуји ; Облака грдних већ преко мере, А лију, лију — не умем рећи Као из кабла. Баш безобразлук! ^(икелман Иначе — ништа? Шумски фаун Нешто сам љут! Јуче репушца једох први пут. Данас пре подне у шетњу пођох, Те се ван куће малчице прођох; И све по стењу, уморан боме, Стигох до шуме. Ал' каква чуда! Грабљивци они и ту, ко свуда,

Копају земљу и камен ломе! Ништа ми више не зледи рану Него кад цркве зидати стану, Најгоре: звоно кад на њу ставе! ^(икелман Јест, а кад лебац са кимом праве? Шумски фаун А шта помаже вајкат' се само? Трпег' се мора — го добро знамо. — Уз понор сами нова је зграда, Вити јој тороњ високо стиже, А крст на њему холо се диже. Да брз не бејах, било би јада Јер већ би оно Проклето звоно Брујало сада И громко било Да им га није језеро скрило ! Ех до ђавола, сит се насмејах! У густој трави сакривен бејах; На боров пањић наслоњен лако, Кисељак жваћућ' посматрах тако Црквицу нову. Жваћем и гледам, Ал' срцу своме на вољу не дам. Ћутим! —■ Ал' таде Црвен лептирак преда ме паде. Трепти и цепти, крилца му више Ко калужницу да модру сише. Ја га тад зовнух, а он се створи На руци мојој и скупи крила. Погледах боље: елфа је била. Прича и збори : Како се доле у барској води Жабеће племе шири и плоди, И како све то несрећи води! И још по штошта, све слично томе, Док најзад у плач не бризну боме. А ја је теших што знадох боље, Те она поче већ добре воље: «Уз пуцањ бича, уз »хајс* и «хола!» «Извлаче амо нешто из дола; «Гвоздено буре, да вечно траје, «Ил' — не знам шта је! «И гледати га ужас је био; «Кепечки свет се од страха крио. «А то ће чудо (ни у сну снити)! «Горе на торњу црквеном бити; (< Гвоздени тучак лупаће њега «Да свет нам брижни у пропаст бега.» Премишљах: хм! хм! Има л' том лека? А елфа паде у траву тада. Ја се одвукох до козјег стада И баш до сита посисах млека. Три ми вимена бејаху доста Тако за мужу капи не оста. Па пођох тамо куда ће проћи, Где ће са људма и коњма доћи. Стрпљења жељах са вољом јаком, Те крај њих идох стењем, трњаком. Осам кљусади муче и туку Што оно чудо једвице вуку, Сипљаве, пене и дрхте с ногу! — Одмор им даше и псовку многу, Да после опет теглити могу. — Загледах ово, загледах оно : Даске још једва што држе звоно! И тад, по нашки, кад воз већ стиже Провали ближе Моја се снага у помоћ диже Докопах точак, жбица се сломи, Терет се наже и напред скоми, Цимнух још једном и гурнух звоно: Ко преко главе полете оно