Nova iskra

— 115 —

^очина ^рајина

М€\{С€ С. ЈОЗ^ОВТО

години 1717. иринц Евђоније освоји Београд. Идуће године, на основу иожаревачког уговора, Аустрија поседне Србију у следећим границама: — Од хрватске стране дуж реке Уне до Саве; — Савом на Дрииу; — Са Дрине ужичким планинама, кроза Србпју поред Мораве до Тимока; — Дуж Тимока до Дунава; — Дунавом горе до ердељских граница; отуда Реком Моришом до утока реке Тисе; и — Тисом до Дунава. У овако омеђеиој Србији, ауетријска влада уреди земаљске власти и ностави пограничне старегаине (лаћмане и оберлаћмане, капетане и оберкапетане). 0 њиховом броју и размоштају на линпјн ирема Турцима, има нешто података у старој белешцп Спиридона Вујановића, јеромонаха маиастира Хопова. Поред обркнозова Вука Црпобарца и Станигае Млатишумо Новопазарца, капетана Јевте Витковића Ваљевца и Тривуна брата обркнеза Вука, и осталих орпских војвода „сграшних Турком на Крајини", помиње се у белешци и „Коста Еаиетан родом цинцар, Иарапину креака стража од Ниша. На Рашави иогибе." На црквено-народном сабору у Фебруару 1726. год., међу посланицима „от Сербије", помињу со владика ваљевски кир Доситије, Деонтије игуман манастира Враћевшнице, и „обркаиетан Еоста от ПараКина." На народној молби од 1727. године аустријском императору, за одржање дароваиих привилегија, налазимо међу потписницима својеручно име „ Еоста ДимитријетИ обркаиетан у Пара&ину." * * У 1788. године састане се у Србији нека мала народна скупштииа, и закључи да помаже аустријској војсци против Турака. У писменој одлуци буде изјављена жеља да Аустрија и Русија, као тадашње савезнице, настану да Порта нреда забораву народни устанак, ако би „по судби војне" Србија била уступљена Турцима. Ову одлуку предаду дворовима народни повереници Еоча из села Пањевца трговац на гласу, поп Ђорђе, и неки Влајко из села Жаркова код Београда. Бата-Лака вели, да је Влајко рекалија из села НикиФорова, и у једном наводу даје му презиме „Жарковић", јамачно по месту становања. Код њега се десио Кара-Ђорђе са дру-

говима, кад је, по договору са капетаиом Радичем Петровићем и другим виђенијим Србима, покугааио било (26. иовембра 1787. године) да се аустријска војска преваром пропусти у београдску тврђаву. Са овим догађајом народног покрета има везе белешка у хронологији Ст. Шумарског о догађају од 20. јуна 1788. године. Тога дана једна чета српских добровољаца, из команде мајора Михаљевића, нападне Турке београђане код села Железника, потуче њих 40 и заплени 56 коња. Четом су управљали обрвојвода ПетровиИ и српски капетани Соколовић Новаковић и Влајко. Једап добровољачки капетаи Петровић наЈпре је рањен а затим је и погииуо при опсади Београда 1789. године, што иас једнаким презименом упућује на поменутог обрвојводу Петровића.

Рударска истраживања у Србији

Предњим цитатима повучена је, по вромену деловања, јасна разлика између храброг прирођеног Србина Еосте Димитријевића цинцарина из ПараИина, и витешког домородца Еоче из села Пањевца, чијо славно име обеложава, јуначким делима, епоху нашег народног учешћа у последњем немачко-турском рату. Поменуту разлику између имењака потврђују и слодећи податци: У јулу 1789. године била је крвава битка између аустријске и турске војске на месту „Лупоглаву" у околини Гроцке. Аустријанци претрпе голем пораз. Које рањених које погинулих, ту је страдало 10 генерала и 846 виших и нижих ОФицира. Укупни је губитак износио број 10.858 војника. Раванички летописац приписује овај по-