Nova iskra

добијају перје; ситног још немају — само им репићи још врло кратки. — Папа! Папа! узвикнух благим, загушеним гласом: одзови Трезора! Он ће их још убити! Отац викну Трезора, и отишав мало у страну, соде под жбун да доручкује. Извади чисти рубац и метну на њега препелицу. „Погледајте сирочићи, оно је мати ваша! Она се жртвовала вас ради !" Птичићи, као и пређе, дишу брзо свим телом. Ватим приступих оцу. — Хоћеш да ми поклониш ту препелицу? упитах га. — Узми је. Али шта ћеш с њом? — Хоћу да је сахраним! — Да је сахраниш?! — Да, поред њезина гнезда Дај ми свој нож: хоћу да јој ископам гроб. Отац се зачуди. — Да јој деца на гроб долазе? упита ме. — Не, одговорих му. Него тако... Хтео бих. Ту ће добро лежати, поред евога гнезда. Отац ништа не речи и даде ми иож. Ја одмах ископах јамицу, пољубих препелицу у груди, положих је у гроб, и засух земљом. Онда тим истим ножем одсекох две гранчице, скидох им кору, укрстих, завозах сламчицом и забодох у гроб. Брзо после тога отидох с оцом даље, али сам се још дуго окретао. Крст је био бео и видео се из далека. Ноћу ми се уснило као да сам на небу, и шта? На једном облачку моја препелица, а сва бела као и онај крсгић. На глави јој златни венчић, биће ваљда награда што је страдала за децу своју. Посде пет дана био сам с оцем на оном истом месту. Гроб сам нашао по крсту који је био већ пожутео и још со држао. Гнездо је било пусто, од тичића ни трага ни гласа. Отац ме је уверавао, да их је однео њихов отац; — а када је на неколико корака одатле излетео из жбуна мужак препелички — није га хтео гађати... И иомислих у себи: „Не! Папа је добар!" Али ево шта је чудновато: од тога дана нестало је моје страсги ирема лову, и више нисам ни мислио на

оно време када ћу од оца добити пушку. — Па ипак, када сам одрастао, пуцао сам из пушке, али нисам никад био прави ловац. Ево шта ме је одвикнуло. Једном, са неким својим пријатељем, пођем у лов на тетребе. Наиђосмо на гнездо са тетребићима. Женка излете, а ми опалисмо и обранисмо је; али она не паде већ одлете заједно са тетребићима. Хтедох поћи за њима, али ми пријатељ рече: „Боље је осгати овде и намамити је... сви ће се брзо вратити." Пријатељ ми је умео одлично кликтати као што кликћу тетреби. И доиста: прво се

одазва један младунац, за тим други, а брзо за тим чусмо како жонка квоца и нежно и из близа. Подигох главу и видех како нам кроз травни сплет хита, хита, а све јој груди крваве! Дакле, материнско јој срце иије могло одолети! И учиних се себи прави злочинац!... Устадох и запљесках шакама. Тетрепка одлете а младунци се ућуташе. Пријатељ ми се расрди и изгледашо му да сам полудео... „Ето, поквари цео лов!" Од тога дана бивало ми је све тоже и тежо да убијам и проливам крв. С руског превео Р.

/Тиетићи %

(ПЕСМЕ У ПРОЗИ, ЈТРИЧИЦЕ, ИМРРЕСИЈЕ)

"<гГ<г ;

м а ј л и ] е (из туђег низа) БХ1 Срећан ће бити и срећу стећи Ео је у стању искрено рећи: „Хвала животу за дане ове, „Хвала и смрти кад ме нозове.

—2ј<§)

БХП Узалуд је пуко величање Док мука не дође; Врлина је тек онда врлина Кад кроз оглед прође. ТјХИТ Задовољство чини душу меком, А бол чини човека човеком.