Nova iskra

- 120

Т ј ХГУ Врлина се делом краси, А речи су празни гласи. ЈјХУ Све можемо другом дати, Али своју част не дамо; Част је део душе наше, А душа је божја само. 1јху1 Ко се туђим падом диже, Свом је нЕду све то ближе. ВХУП Оствареном жељом жеља се не блажи, Јер што жељу блажи — узадуд се тражи. 1 ј ХУШ „Сваку рану време лечи"! То бн биле дивне речи Опасности још да није, Сваког часа сваког дана, Од незнаних нових рана. 1ј Х 1 Х Врло је лепо до часги стићи, Али је ленше са чашћу ићи. 1јХ Док избраник живи Налазике злобу; Признаве је биљка Што ниче на гробу. Превео О. Са вксиие — јУ1ултатулк Високо, високо у ваздуху лебдео је један лептир, уживајући у својој лепоти и слободи и наслађујући се посматрањем онога, што је под њим било. „Ходите горе, ходите овамо", изгледало је да довикује својој браћи, која дубоко доле под њим прелетаху са цвета на цвет. „Хвала ти лепо, али ми сада баш збирамо мед, те ћемо с тога остати овде доле." „Ах, када бисге знали, како је то дивио имати око себе тако проетран видик! 0, ходите, ходите!" „А има ли и горе цветова, из којих бисмо могли пити мед, који нам је за живот потребан?" „Одавде се види сваки цвет! Па како је дивно"... „А имаш ли и меда горе?" Не, заиста, меда није било горе! И јадни лептир, који није хтео доле остати, постајаше све уморнији и уморнији.... Ну ипак је покушавао да се одржи на висини, јер је сматрао да је најлепше на свету имати широк видик и што бољи преглед. Али меда... меда? Не, меда није било.

И он се умори; криоца му се све спорије и спорије кретаху и он со поступно спушташе све ниже, а при том му се и видик све већма сужаваше. Ипак је још иапрезао сву своју снагу.... Не, не помаже, морао се спуштати! „Гле, па ето га", узвикнуше браћа његова. „А шта смо ти рекли? Ето си ипак дошао да пијеш мед из цвећа, као и ми. То смо у иапред знали"! Тако га поздравише браћа, радујући се - што су имала право, упрано, што нису имала потребу за свом оном лепотом тамо горе. „Па ходи сад и пиј меда"! А лептир се спушташе све ниже и ниже... Сад је само јо1н хтео... ето само до оног бокора цвећа! Да ли ће стићи до њега.... Више се није спуштао, већ је падао и паде баш поред бокора на друм. Ту га прегази један магарац. У{ мпресарио — ј\4ултатулк Елегантан господин, са мноштвом златног ирстења на рукама, шеташе покрај воде у Амстердаму. У тој је вароши био „ради својих послова". Какви су то послови били, видећете одмах. Пред њим је ишла једна жена са својим дететом, које због непажње од једном паде у воду. Мати вриену... скочи за дететом у воду и — спасе га. Господин то опази, те извади бележник и поче нешто бележити. „Госпођо, смем ли бити тако слободан да вас замолим за вагае име и адресу?" ; ,Моје дете, моје дете, спасеио ми је дете!" „Тако је! Али смем ли..." „Спасеио ми је дете", нонављаше непрекидно мати, која није могла појиити, да је човек може ма о чему другом питати, сем о њезину детету. „С овом се женом но да ништа учинити", зловољно промрмља љубопитљиви господин. „Хе, драги пријатељу, добићете лепу напојницу, ако ми сугра јавите име и адресу ове госпође." Тим се речима обрати господии једноме човеку, код кога је, како изгледа био боље среће, те дознао оно, што је хтео знати, јер се идућег даиа пријави код те срећне мајке. „Госпођо, имао сам част да будем присутан, када..." „0, зар сте и ви били И ви сте видели? Ја нисам ништа видела, ништа чула, само сам скочила..." ; ,Да, да, иоштована гоепођо, и тада сам чуо..." „Чули..?" „Да, госпођо, чуо сам ваш..." „Шта сте чули?" „Чуо сам ваш крик, госпођо, и с тога сам и дошао, да вам понудим ангажман у своме позоришту." Сирота мати! Тај господин, који се „ради својих послова" свугде налазио, био је но занимању имнресарио, који је тражио нове енаге за сво.ју позорницу. А право му је име: Публика. п.