Nova iskra

— 189 —

Сад ми се чини дс ја видим срећу И да је имах и у болу своме: Сви ми се дани сада у њу сплећу, Она се јавл>а, ал' и пропаст с њомс. О кад би зиала колико си дивна Ономе кога смрт страшна не боли, Чија је љубав ведра и наивна, Који тек мисли да те дуго воли. Осећам само преживело доба Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада. II Кад гледам тако преживело доба Како се креће и у сутон пада, У неки сутон у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада Ја видим како све бесапе ноћи, Вукућ' идеје, преда мном се јаве: Ја видим себе у раскошној моћи Где скупљам зраке и обзоре плаве,

И њих одевам, и силином даха Из свога срца, разума и груди Живот им дајем. И гада, без страха, У свет их водим и спуштам код људи. Љубави моја, слико снаге моје, Живећеш за мном; са радошћу многом Украси себе и све дане своје; Ал вама, дела непочета, ^Збогом!* Ја имам рећи; ви сте моја чеда Поспала, ладна, у повоју смрти Али не ове што у мене гледа, Чији ће додир светлост за ме стрти. Смрг ваша тешка мој је био живот, К'о рука каква болесна и мека, Он паде на вас и спреми ваш ћивот Где је и моја будућност далека. Осећам само преживело доба, Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада.

3З13.

С и н франсоа де )"[исж

I Т1 ред великим огледалом у својој соби за облачење стајала је лепа Госпођа Томан и трудила се да на својим белим рукама скопча бриљантне гривне. Ни на цртама лица, ни на нежним округлинама њених рамена не беше трага од сгарости; тек ако се могло приметити, но јачем сјају лепих јој очију и по крупноћи тела, да је већ прешла прву младост. Ватурив мало главу, посматраше своју слику у огледалу оним захвалним погледом жене ко.ја је собом задовољна. „Пошаљите ми Жила горе" нареди за тим. У томе се појави на вратима њен послужиик озбиљпо и достојанствено. „Је ли све у реду? Да нисмо што заборавили?" упита Госпођа Томан „Ништа, милосгива Госпођо." „Ви ваљда знате, да ће данас код мсне ободовати његова светлост, војвода од Лизена?" „Да, госпођо." „Дакле данас нећете као обично јавити: „Милостива Госпођо, сервираио је", већ: „Светлости, сервирано је." д Разумем, милостива Госпођо."

„Нећете заборавити? — Боље, поновите ми то још једном!" На то увређено одговори добри човек: „Ох, милостива Госпођа не треба да мисли да је ово прва кућа, у којој сам имао част сервирати крунисане главе." У томе зазвони доле два пута, а одмах затим уђе собарица и нагло поче: „Милостива Госпођо, милостива Госпођо".... Исправив се са свим, у свем сјају своје свилене тоалете и драгог камења, обрте се Госпођа: „Но, Кларо, шта је?" „Господин Ђорђе је баш сад дошао и хоће одмах да говори с милоетивом Госпођом." „Ђорђе? — Откудонсад?" За тим, предомисливши се мало, заповеди: „Пустите Господина!" II 'Јзорђе беше већ на вратима. Прво засгаде као заслепљен сјајем своје матере, али одмах за тим одагна ту мађијску моћ и јурну дечачком жустрином к њој. С раширеним рукама дочека га она, наже се и пољуби га у чело.