Nova iskra

- 140 -

„Од куд ти овде? Ниси ваљда правио глупости, иладићу мој V запита га иагло и узнемиреио. Он стајаше пред њом у грубој униФорми пешачког ловца, сасвим збуњен овим необичним сјајем. Велике и незграпне му руке висише млитаво из рукава. Па ипак је било нечега у његовој појави што је на њу нодсећало: то је био онај високи, вити и снажни стас, оно јасно, живо око, какво је она могла имати у својој младости. Он се жустро бранио: „Нисам, мама!" „Али за што си, за Вога, овако улетео као внхор? Јеси ли добио одсуство?" „Јесам" одговори он: „добио сам га." „А чега ради?" „Имам с тобом да говорим." „Али, дете, вечерас ћу имати за столом око двадесет гостију; сад, збиља, немам времена да с тобом ћаскам." Ту прекиде, али се брзо предомисли па настави: „Видиш, у том оделу не можеш никако остати у друштву. А после, ниси још ни предсгављен војводи. Не можеш, доисга не можеш. Внаш шта: ја ћу ти послати добру вечеру, па једи овде. Бићеш задовољан." Пред кућним уласком чу се зврјање точкова а за тим и лаки коњски топот. „Ето, чујеш, већ долазе први гости. Морам одмах доле. Можда је то и сам војвода." „Доћи ће и неки војвода?" упита младић узвивши обрве. „Да, зар ниси знао? Вило је већ у свима новинама да ће војвода од Лизена обедовати код мене. Ја бих те од евег срца представила .... али таквог какав си... збиља не могу..." „Знаш ли, мама, да сам данас био у двобоју?" „Несрећно дете! У двобоју! И ти си ми то морао баш сад рећи, у оваквом тренутку! Ваљда због какве женске, какве намигуше ? Ах, реци брзо, морам да идем: чека се на мене... Треба ли ти новаца?" „Не, мама!" „Па шта би онда од мене?" „Одмах ћу ти рећи. Реч је о Лују Лежандру из друге чете. Тукли смо се због тебе!" „Због мене?!" „Да. Он је тврдио... али доста. Оећаће се дуго тога нитковлука! Остаће у болиици бар три месеца." „Нисам знала да си тако храбар дечко, драги мој 1»орђе. — Али, Боже, ево опет гостију!" „Само још један тренутак. Од мене је добио што је заслужио... и с њим је свршено. Али ме још вазда љути и буни опо што је рекао." „А шта је рекао? Говори брзо! Стојим као на угљевљу." „Реци, мама, да ли емо ми од неког доба милионари?" „Откуда ти то питање?"

„Јер ја знам да смо пређе становали на четвртом спрату и да си се ти возила само омнибусом. Јамачно смо наследили кога?" „Треба ли да ти се правдам, и то баш сад у овом тренутку? Је си ли полудео?" „У нашем се стану све променило, а ја то нисам ни приметио, јер сам увек био у лицеју а за тим у пуку. Али када је Луј почео о томе... Реци, мама, је ли нам отац оставио какав иметак после своје смрти?" „Па... дабоме... разуме се..." „Па зашто онда ја никад ништа немам?" „Ето, видиш, ја сам одмах зиала чему циљаш! Хтео би новаца, да? Па добро, потражи нашега адвоката и он ће ти већ рећи п.та је твоје." За тим настави љутито: „Све што овде видиш — моје је. Јеси ли разумео? Све! Тако... а сад доста о томе. Идем пред госте." Он је још вазда стајао пред њом не крећући се; његове се очи сасвим удубише у шаре персијскога ћилима што беше на поду. „Добро. Али откуда ти све ово? Ја морам знати, да ли је новац што ми га месечно дајеш — поштен и чист новац!" „Ђорђе!" узвикну она. „Да.јем ти реч: ако ми само ие одговориш, ако ми све не објаспиш..." И једним покретом подиже главу, а руке му готово додирнуше материне груди на којима блистаху дијамаити. „Пошто је ово било?" Готово преко воље опусти она своје охоле трепавице и погледа у раскошну огрлицу. „За очева доба ниси имала никаквих накита!" Опет зазврјаше кола, тако силно зазврјаше да зазвекташе нрозорска окна. „Пусти ме да идем, г Борђе. Ако војвода, сад наиђе, пропашћу од стида. Морам га дочекати на дну степеница. Ти не знаш колико је пажње потребно..." „И не тиче ме се!" одговори г Борђе носгрпљиво: „Ти ми мораш одговорити! Ја не могу живети обешчашћен. Ја сам војник и не ћу да будем син једне..." С поља се зачу Кларин глас: „Милосгива Госпођо, Милостива Госпођо! Његова Светлост!" Снажним покретом руке одгурну госпођа Томан свога сина, да би се дочепала врата. „Е па добро, кад не ћеш друкчије!" узвикну он журно. Она похита, скупљајући једном руком дуге скуте, ииза степенице, кад у један мах зачу кратак и слаб прасак који потмуло дође из горњих одаја. Срце јо.ј задрхта. Дубоко уздахнувши застаде: „Хоће само да ме иоилаши!" Умиривши се тако, стрча низа степенице. У улазак је стигла још за времепа да поздрави посету високе Светлости којој су две слуге с муком скидале бунду.