Nova iskra

145 —

Састанак — К- 5УС€ -

ивље пловке дрхћДи од хладноће илива,/1е су ио Јсаналу. Са оголелих дрвета, која су израсла на обали, с времена на време подизале су се чавке, слетале ноди и нечујно машући крилима летеле су поред ње тражећи себи плена. Млади човек иоји је туда пролазио, погледа их више из навике, но из љубопитства и продужи да иде брзим корацима. Видевши подаље кочијаша, дозва га и рече му да тера на трг у јужном крају Берлина. Сео је у кола и извадио из џепа писмо. Писмо је било врло кратко. „Верујем да је све тако као што пишете и с тога долазим. Наћи ћемо се у понедељак, у четири сах. на * * .1.- тргу. Хилда." Оставио је писмо. Кроз четврт сахата видеће је. Готово пре десот година вололи су једно друго. Шест је година прошло од тога доба, кад су се носледн.и нут срели. За то време све се изменило. Тада је био врло млад и врло бедан, плашљив, миран, један из легиона славних уметника, о којима нико не зна, и који се храни окорелим хлебом и надом на будућност. Тада је живео у јевтином, јужном делу вароши, на четвртом спрату. А Хилда је живела на трећем. Вила је кћи занатлије, није имала ни шеснаест година, али је ипак по цео дан радила у дућану. Много је времена прошло док се познао с њом. Обоје су били тако плашљиви, и обоје су се страсно заволели. Почела је прелепа и чиста животна идила. Борба за живот раставила их је. Путеви су им се разишли, изгубили су једно друго из вида. Срећа им се није могла остварити, али их је нагон вукао једно другоме. Он их није завадио у животу и раду, па чак ни доцније, у другој љубави. Само покадшто, у зору, снивали су ранију срећу и будили се са осмејком. Године су пролазиле. Млади уметник вратио се у Берлин. Био је пејзажист, а другови су га прозвали „Цветним РаФаелом"'. На његове су радове обратили пажњу. Тонули су у зраке светлосне, преливали у најлепше боје, очаравајући својим распоредом гледаоца. Нова звезда била је откривена... Дошла је слава, сјајне поруџбине, новци Покадшто и сам није веровао. Радио је без одмора, но све му је било мало. При томе већ и нова, страсна љубав, уселила се у његово срце. Судбина га је усрећила и оженио се љубљеном девојком. Жена не само да је била лепотица, но је имала и добро срце. Године су пролазиле као јасни летњи дани. Са годинама њиме је осетно овладала нека досада. Слике, што их је радио, биле су му одвратне. Божао је од куће; шум, који га је окружавао, љутио га је. Једног прекрасног дана уништио је у пола израђену слику, и

дошао до закључка да више не може оклевати. Погледао је своју богату, уметничку околину и немарно слегао раменима. Сећао се своје прве сликарнице под самим кровом и њене ништавне, бодне околине; сећао се свога упорног рада, који нису поздрављали узвици гомиле; сећао се своје маадости. Месецима су га гониле овб слике и успомене, а сред њих све се јасније појављивала Хилда, кћи занатлије. Жена га је слушала са пажњом и до краја; од ње није ништа крио. Знала је и о његовој краткој, пролећној срећи, знала је и о њоговој садашњој досади. Видела је да се у његовој душп води борба, и чекала је решење. Очи су јој засузиле када га је чекала. Хтео је заједно са њом да побегне из ш^ма варошког живота, да се за неколико година повуче у тишину и самоћу, да се но покори успеху. Ово га је решење умирило, но требало је да прође још неколико месеца, пре но што се могло

Љ Вјрр

ж*' " ч • 3. ,.. , 4 .^. Хмж..Ж. .

* '• \ ■■ Српска иогранична стража <■ цриступити његову извргаењу. За то нак време, сусрео се са једним од својих пређашњих позпаника, који му је причао да се Хилда удала. Уздрхтао је при том извешћу. Зашто ? Ваљда је очекивао да ће завршити живот као калуђерица? И сам се оженио. Јасна слика остављала га је постепено, номрчавала се. Дуго се борио решавајући се. По том јој је дознао адресу и писао јој. Писао јој, како су, и ако му младост пролази, младе године на њега нагрнуле најјачом силом. Желео би страсније но игда, пре но што остави Берлин за много година, још једаред да јо види. Зна да је удата, али је и он ожењен. Већ из тога види, да само чиста осећања и светле успомене изискују ту молбу. Нико не може имати ништа против тога. Ако пристаје, посетиће обоје она места, којих се он тако сећа. Потписао се кратко „Конц". Звао се Константин, но Хилда га је свагда звала „Конц".