Nova iskra

— 146 —

И ево, кочијаш га вози на трг, где је Хилда казала да ће доћи. Већ је била онде. Познао је одмах. Али брзим покретом ок/реиула се на другу етрану и правила ее као да разгледа изложене сгвари у нрозорима дућанским. Свладао се, платио кочијагау и нечујно погаао право гаој. Срце му је куцало тако силно, као онда када је први пут разговарао са њом. Гледао је сталним погледом. Мало је одебљала, али је стидл.ипа као н девојком; коврчице на чслу, ти златни прстенови које је он са таквим задовољством дувао са њсна лица, вили су се као и пре. Па ипак на њој се досила иромена, .некаква чудновата промепа. Или је он такву замигал>ао соби у то време. — Хвала вам, Хилда, рече јој прилазећи. Руке су им се сусрело. Она јо још воћма поруменела и хтела их је тргнути. — Ја имам тако мало времена! проговори она. Ове су речи биле изазвано забуном првог трснутка. Затим су зајсдно игали кроз трг, пе говорећи ни речи, као двојо са свим пепознатих једно другоме. Од једном со Хилда тихо насмеја. — Шта, ви ипак носите цилиндер, а ире сто тако војевали противу њега. Свагда сте говорили да је то привилегија калфића. Речца ире одмах јс ирекратила ћутање. — Куда ћемо, Хилда? IГређе смо ипгли овуда у колачарницу, сећато ли сс, или у ресторан, или... Да, знам! Ах, како јо то било дивпо. Треба да скренемо за угао, да видимо је ли јога онде стари ресторан са мрачним угловима, где смо пили гаампањца. То јо био мој први гаампањац. — И мој, — одговори смегаећи се млада жена. — Еако јо било укусно. Онда сам имао и руже. — Две беле и две црвене. Ви сте их ставили на сто. Изгледало је... као да сте бага тад продали сличицу. — Да, а за тим смо се посвађали, нп за шта. Ја сам узео беле ружо а ви црвоне. Бацали смо их једно другоме на лице. Бела је била увенула н сви њони листићи иадали су на твоје плаво одело — сећага ли се, Хилда? На јодном је заћугао. — Опростите, ја... ја сам се заборавио... и рекао „ти". Срдите ли се? — Ах, то одело, — брзо ирихвати оиа. — Онда је било овегатало, када сам седсла дод кигаом од ружа. — Да? Гледао је са чуђоњем. Изгледало му је, да је и њено било укуснијо и хиљаду иута лепгае од овога гато је иа њој сада. Но, то јо био само летимични утисак. — Свађа се нагаа тада брзо свргаила, продужио је он — и затим над ружама, трима свежим и једном уволом, настало је помирење. — Оставимо то, скретала јо Хилда разговор, као да се бојала тих успомена. Погледао је, онравдао се гато је оставља за тренутак, и отигаао у цвећарницу. Вратио со отуда са четири руже, двема белим и двема црвсним.

— Нска и овога пута буде као и онда. Уђогае у мали ресторан, у њогов мрачни угао. У рссторану је било доста мрачно. Дочекао их је дремљиви колнер. Када су упалили сијалицу покрнвену црвеним шегаиром и осветлили сто и мали простор око њега, Хилда јо узола руже и нрннела их лицу. Он је гледао ценовник випа, то нијо ни приметио како га она гледа. Руке су јој дрхталс, а дрхтавица се проносила и на цвеће. — Шамиањ је пре био тако укусан, никада доцније нисам пио бољег. Слагала се са н.им, климајући главом место одговора па његове речи. Када је нена всћ прсливала из чагаа, одгурнула јо ружо. Пружили су једно другоме старе, уске чагае, но нису сс куцнули, као да пису желели да наругае ову тигапну. Затим су иснили за сећањо на своју младост, иа своја срца. Свега со грубо додирнуо живот, само ранија сроћа у пуном извргасњу, које су со морали одрећи, оставила им је јога једино усиомене у дупш. Сликар је нрви оставио своју чашу намргативгаи се. Видећи да Хилда пије полако, готово са страхопогатовањем, нигата не роче. Али своју чашу није до^ио. — Да... проговори посло неколико тренутака, вукући рукавом преко белог застирача.... сада је све опет онако како је било и онда.... Теби је гаеснаест година и догала си из дућана. Кад би твојо другарицо знале, Хилда? А ја... мене нико није знао, али сам уворен да саи једновремоно постао и Рашаел и Микел Анџело. Ја сам зарађивао добро ту — недељну зараду. Изгледало ми је да могу купити цоо свет. И ето, где и теби гаапућем па ухо, како си лепа, примичући се ближе и ближе и дувајући ти коврџице са чела. Сећага ли со... А ти! ПГга си ми свагда говорила на то, Хилда? Молим тс реци.... ја ћу ти помоћи.... почни: „Не чини...." — Не, — одупирала се она: нс могу! — за тим се брзо нагну и нрошапута: — Не чини будалаштине, Конц! Конц! Оживео је при звуцима овога имена. Као да је, речено прсђашњим познатим гласом, изазвало из дубине изгубљено среће сву његову младост. — Хилда! — узвикну тихим, али радосним и свочаним гласом. Сео је са свим близу ње. Рамена и руко додириваху им се. Она је поцрвенела, приметио је да су јој као и про горели образи. Када се покренула да се удали од њога, узео је за руку и гласом пуним молбе говорио: — „Не, не иди... треба да осетим да си поред мене... Како ћу знати то, осим ако затворим очи!" Ђутећи остала је на месту. Нису гледали једно друго; за тренутак су заклопнли очи. Тако су исто радили и пре десет година. Тада су они у својој плашљивој, чистој љубави по пола сахата седели ћутећи, оссћајући се срећним када им се руке додирују. Иоред њих је нрошао келнер. Хилда је дубоко уздахнула и затим неочекнвано, -готово љутито уклонила се од њега и устала. — Шта ти је?