Nova iskra

— 287 —

§рај језера у планини У засјенку јасних брсза Црквица се крије стара Зар подушје каква кнеза Или злога отмичара, (На самрти једва што је Сјетио се душе своје). Са дашчаним кровом својим, ^ Са дрвеним крстом светим, Ј И звоником, Богзна-љетним, Усамљена давно стоји. Често гром и вихар љути Звиждали јој око главе, Сносећ' с крова тол'ко пути По читаво бреме траве, И лисјем је засипали ... Ниги су јој кад путници Трошна врата отварали ; Већ побожно, с коња, ћутке Крстили се ту без гласа Пред знамењем Христа Спаса, Настављајућ' дуге путе ... — А језеро валом пјени Кроз толика мутна вјека, Прагећ шумом тајанственим Час облаке, час човјека

У питомој Брдској доли Гдје вијуга Зета плава, И гдје сунце жарко грије, И вјечно се мирис лије Са пољана и дубрава Љубило се драгих двоје, Љубило се силно, тајно; ЈБубав била као море И бездано и бескрајно. —

Али мржња оба дома, Зла освета — зла крвнина 'Гражила је крви само, Крви оца или сина Или оба! — Ђулин отац Нехогице уби стрица Марушкина. Крв убица Дужна бјеше крв да плати ; Ал' Марушка није знала ЈБубав њојзи није дала Крај гријеху сагледати. Она га је сад љубила Још силније, још страсније; Она га је спомињала, А по ноћи спала није. И крај суза, крај лелека Што на мјјца тада паде, Она св.угдје Ђулу видје, И јадаше своје јаде...

А кад сазна Борко мрачни За несрећну љубав њену, Јадом крикну отав стари

А крвл>у му око сјеиу; Плану мржња, пако плану ... Рањен звијер пљену скочи — За трен бјеху сажежене Оне чарне, миле очи, Да не гледа јадна мома Драганова пуста дома. После тога много ноћи Слушала је тица мала

Патријархов престо (■ Гдје Марушка у самоћи Плаче, тужи — ал' занаго И спомиње име драго... Једне ноћи с четом слугу Прикраде се Ђула тио, Па уграби сл'јепу мому; И већ зором далеко је Преко страна одјездио. А разјарен Борко стари Оружану чету диже; И кад трећа свану зора Крај језера у врх гора Љубавнике с бојем стиже.