Nova iskra

- 238 —

111та је било после тога? Прича каже: Сваке ноћи У црквици, у самоћи Свијећа се сама пали ; А кад лаки лахор прене Преко горе и стијене, Зажуборе ситни вали И срдити жамор неки, Пушке танке, јасна врева; Па све ближе, ближе, јаче Звекет ножа и мачева, П рзање чилих коња, И јауци палих људи —■ Никшић. Па све клонз, све се стиша, Зрак јутарњи кад заруди. —

Не знам ко се — много после Души збрин'о црквом овом; Тек самогна и сад стоји Са дашчаним својим кровом; А над њом се бреза шири, Па шумором прича тио О том: да је огац неки Двоје драгих раставио; Прича грање са шапатом, Кроз који 'но вјечност снива; Прича талас са жубором Кад стијене запљускива... Симо Шобаји^.

ј^а ^осову (и з путнкчке бележмице)

ртво и пусто поље Косово, где се само укрлггају разни ветрови и својим Фијукањем ироламају тишину и иричају о пређашњем времену, о јунацима што овде падоше бранећи Круну и Лазара потмулим акордом запбвајући жалопојку Српској Слободи — заиста је гробље, где влада и сад неко страшно узмахивање смрти, која се јога не може да задовољи толиким гробовима. У ноћној тишиии чисто ти се чини како се гробови отварају, мртваци устају, да се још мало поиграју са смрћу, с том страшном смрћу, која покоси слободу Србинову и која је једно своје крило бацила на Звечан, а друго на Качаничко ждрело, баш на зидине Марка Краљевића. Пустош... Тамо, где се некада разлеваше иесма славуЈева у китњасту лугу поред Ситнице и Лаба, где божур друговаше с безбројем мирисног цвећа и својим шареним ћилимом сведочаше о напредну животу овога поља — еад се види само црна земља, натопљена крвљу, опаљена суицем, покривена проклетством, где још има пристаништа само глог и совуљага... Помало се још Лаб стара да жубори, али је Ситница онемела, изнемогла, и једва чека да преда своје мртве и ситне таласиће Ибру, како би их овај узео и што пре на својим моћним леђима понео тамо, где се они могу пожалити о јадима, којих је она неми сведок већ иуних пет стотина година... Кад станеш више Михајлова Вира, баш испред самих зидина гордога Ввечана, и удубиш иоглед на загрљај Ситнице и Ибра, чисто видиш како се таласи силно сва-

ђају, како они Иброви одбацују од себе Ситничине. И то није доста. Кад погледаш мало даље, и ако Ибар јури страшном брзином, све ти се чини као да се таласи, запенушени и узбуркани, враћају назад, враћају од места свога циља — разочарани, уморени и страпши... Ваља да су преварени у својим надама... Још када ти слух навикпе на ову чудновату музику, на овај разговор Ситнице и Ибра, канда ти се учини како Ибар даје неке тајанствене савете своме суседу. Прислушкујеш овај ромор и каткад као да чујеш како Ибар подвикне: „Враћај се натраг... тамо испод Сазлије савијај у језеро вале, примај у се рајине сузе да ти језеро буде веће. Па ако кадгод дуне ветар, оно ће се усталасати, и такви таласи прекинуће рајине вериге, омиће крв с ове земље, однеће проклество... Веруј, то је најбоље, јер моја јадиковања тамо сад не помажу..." Ситница онет ћути и ћутањем моли јачега брата да се смилује на њеиу немоћ, на њене страшно болове, па да је носи даље, носи тамо, где ће је кад тад чути, где ће прииити к срцу њена ужасна причања, где ће, ако ништа више, а оно дајбуди осетити њене неме болове... А Косово п^ст§. Ноћу је страшно и страшније од сваке пустоши. Проклество се вије над њим, судба му се демонски смеје и свети. Па зато оно и личи на црну и раширену пропаст, која гута све што има на себи печат живота. Проклество се не задовољава људима — оно гута и природу. Вато је оваква иустош. И ти си готов да се следиш, да замреш, али ти се у овој ноћној тишини привиде сенке у тајанственим облицима, у крвавим душанкама, с кло-