Nova iskra

— 58 —

к

Црка да^а

ишнуше крила тешка ветру Јужном, Ал' претњом дише узмућено море Мод облачина густом капом тужном, Што крије лице раноранке зоре. Ни живе душе на Обали нема, Не сија на ме сунце што се рађа; Сва природа је ко од страха нема, А морем тамним плови црна лађа. Задар

О катаркама тромо висе једра, Крмило шкрипље што је носе вали... Од незнане ми туге дрхћу њедра, Од незнаног ми бола душа жали. Ах, с тугом што ми кида душу бону, Пролазим и ја овим мутним светом, Кад ветру мржње за час крила клону, Ко црна лађа по том мору клетом. Р икдрд Николии

ЈТрва о ђ м а н а

РОБЕРТО БРАКО —

едног дана обуче му мама дразнично рухо Џ од отворено-плавог кашмира, опточено |Јр лабудовим перјем; онда му метну и мало завали, као каквом пајацу, велики сиви Филцани шешир еа белим пером и рече: „Сад бата, знаш, иде с тетом, јер тета бату здраво воли, и купиће му малог коњића што може да трчи, а код куће ће му причати причу о Краљеву напагају, и онда ће бата опет доћи, својој мами доћи, јер је његова мама врло несрећна, а бата ће бити њена утеха, њена олакшица, њен живот..." Очи јој се нанунише сузама. Нагло га пољуби два пут, трипут, четирипут; у брзини му расгури нлаву косу по белом челу а 1а СгГо^ћо, и побеже. Бата не беше весео и мало збуњено ухвати се за одећу тетка Емилије, једне доброћудне даме, која је требало да га собом узме, и која одмах нађе речи да га овесели, да га разведри и да му потпуну мирноћу поврати, мирноћу погледа, ручица и целог малог тела које се креташе као какав цвет у ћудљивом и топлом ваздуху. „Коњић" п „Краљев папагај" биле су ствари које је бата одлично разумевао. Његова интелигенција схватала их је потпуно, и био је сасвим у праву; али „утеха", „олакшица", „несрећна мама" били су непознати појмови за њега, нејасни, неограничени, који кроз његове ®ине уши удараху, као да би хтели ући а не могу; и опет тако лупкаху, са истрајношћу, да се он у својој нежној, бескрајно малој свести разведрио. Ишао је са тетком. Успут је брбљао о боји коњића кога ће му тетка купити, уз то увек понављајући оно своје уобичајено „Зашто V

„Ја иећу црвеног!" „Не, бато, нома црвоних." „А зашто нема?" „Зато што и велики коњи, сасвим великп, великн, знаш, што но улици иду, нису црвени." „А зашто нису црвени?" „Зато што би црвени коњи... били ружни." „Али зашто тата има једног малог, малог црвеног коњића ?" „Ах!... јер је тај коњић (била је игла од кравате) од корала и не може да трчи." „И ја хоћу једног као што је у тате!" „Не, не, бато." „И ја хоћу као у тате!" „Не, тако не смеш казати, бато; мораш бити добар код тете." И док су тако разговаралн сиђу низа степенице. А код „тако не смеш казати" покушао је бата још једном своје „зашто", али овога пута није му тетка Емилија одговорила, и ако то бата није приметио, а њене се црте развукоше и растужише. Кад су били до капије дошли, понови јадни бата, који имађаше намеру да разговор продужи, своје пређашње речи: ; ,И ја хоћу као у тате!" Подиже мало главицу, и испод шешира гледаше крупним очима тетка-Емилији у лице. „Шта ли је то, те се тако променила1" Емилија је ишла и даље ћутећи, држећи га нежно за руку, док је он с времена на време крадимице погл^дао на њу, не би ли видео да ли је можда могуће и опет мало говорити о коњићу, и овда онда дизаше ногу на скок да би са наглом радотићу изговорио : „Ијахоћу каоу тато!"