Nova iskra

— 105 —

лажно писмо, као божом да су Турцп ударили иа Бању. Карађорђе га зовие и рекне: „Вељко, синс, трчи!" И Вељко одлети к Бањи да је брани од Турака, а она двојица остаиу у Београду без његове номоћи. Вук вели: „Истина да се и Црни Ђорђије готово вјшо бојао од њега, него он Црнога Ђорђија, али је слушао заповијестн доста добро, особито како се био преселио у Неготин"... Вељко је познавао своју врсдност, на се срдио пјто неке мале војводице, које во.јводства добише мањом храброшћу, или новцем, или лажи, имају име и част као он. Вато је често говорио: „Да Бог да да се Срби не умиро с Турцима док сам год жив ја; јер како Турци ударе, одмах мене стану мало одлнковати од ових кокошара; а да се умире с Турцима, онда би менн и жене судило. Кад пак ја умрем, да им Бог да мир па никад више рата да аемају". Једном је кнсз Мплога рокао за Вељка: „Море, кад је мир, Вољка да затвориш у онај кавез у ком се носе по свету тигрови и лавови, оп би со истргао и учинио гато безредно: а кад је рат, само га нусти, иа не бери бригу за њега!"... Вељко је познао Русе ратујући с њпма на Дунаву и Тимоку. Вук всли да их јо Вељко неисказано волео и многе обичајс од њих попримао, нпр. с астала јести, косу стрићи, мараму око врата носити, пунч пити, мрсити, карте играти и т. д. „Само није хтео од њпх примити да жену посади са собом за астал, него је она морала с његовим снаама пољевати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мијењати. А будући да му со и војска руска допала, зато јо био начинио неколико козака, с копљима и са сабљама какогођ гато су Руси, а пјешаци су му се морали ексерцпрати сваки даи и јутром и вечером. Он је о руској непобједимости толико био увјерен, да никако нијс могао вјеровати, да су Французи догали у Москву, нити му је ко В- В олце смијо то поменути, док се гођ нијесу натраг вратили. Кад се 1812. године гласало, да ће Срби по Букурегаком Миру да предаду Турцима оружје, он је говорио, да ће са сво.јим момцима ићи преко Каравлагаке у Русију. Руси су ту његову љубав, као и храброст, врло добро познавали, п они су њега љубили и погатовали; ценерал му је Марков поклонио Пеливан-пашин бињига од два лица, с једне стране црвен, а с друге плаветан, искићен сребрним и позлаћеним плочама и тетреикама". б. Всљкова немирна природа огледала се нарочито у односу ка женскгту. Тужбе, које су на њ стизале Савету, односнле су се највигае на његово зулуме у том погледу, о чему је већ било помеиа.

П. Јокић* је забележио једну његову нестагаицу из младићског доба. Док је још у Пожаревцу служио код турскога старешинс, као млад и угледан момак, био јс но вољи његову харему. Али како у њ није никако могао ући, а из кујне је имао онај долап у ком сс на вртегаку додаје јело, то он .једном дрско седне сам у долап и обрне, те се тако обрето у харему поред свих затвора

С ину за празник

на вратима. Та дрскост није могла остати тајна за домаћина, то Вељко побегне у хајдуке. Вел>ко је имао две жене. Најпре со оженио ноком рођаком Главагаевом, Маријом, код које је у селу Дубони као хајдук био иа зимовннку. Она, није знала да је Вол.ко хајдук, него јо мислила да је прави најамник. Кад сс у ночетку 1804. почне дизати буиа на дахије, ои се једно воче обуче тајио у хајдучке хаљине и иринагае оружје, па опако иакићен дође к жени у кућу, а жена, кад га види, стане се бусати рукама у прси: ,.Куку мено! међер сам ја погала за ајдука!" Но он је утсши и запроти јој да но казује ником нигата, па отидо да тражи другатво.