Nova iskra

— 144 —

И пред браћу Вељко допануо, Са њима се братски ижљубио, За јуначко уиитао здравље: „Добро дошлн, браћо моја драга! „Ми смо амо здраво и воседо, „Сеиримо и бијемо Турке; „Хвала вама, кад сте с' потрудили, „Да се барем курталпшем врага; „Хајде, брате, Вулићевић-Вујо, „И ти, побро, Чараиићу Тасо, „Овог часа уредито војску, „Па за брдом овде причекајте, „Док вас Турцн оназили мису; „А кад од нас пушка плане прва, „Потеците, огањ оборите, „Пак новад'те оштре јатагане, „Ви одовуд за леђа Турцима, „А од Баљо ја ћу испанути, „Сложно ћемо на њих ударити „И од Бањо Турке одагнати; „А та I ћемо рујно пити вино, „Вино пити и веселити се." Вољко збори, а браћа со чуде, Чуде му се Вујо и Танаско: Како мисли од Бање ударпт', Еад су Турци Бању опасали, Те јој не мож' ни откуда прићи? А на то со Вељко насмојао, Па јо њима 'вако говорио: „Не брин'то со, моја браћо драга! „Еако 'но сам к вама пристигао, „Онако ћу и у Бању доћи." Речо Вељко и окрето Кушљу, То кб и пре, кроз турску ордију; Срби браћа гледају за Вољком, Гледају га, нак се чуду чуде, Где сам јунак лети кроз ордију! Опет забун овладао Турком, Подоцкан се нушак присетише: Здраво стиже Вељко међу своје, Као соко међу соколиће.

Боже мили, чуда великога! Да је коме погледати бнло, Када Вељко момке наредио И у Турке јуриш учпнио! Са две страно узбунише Турко: С једне стране Вељко и Милутин, А са друге Вуја и Танаско, Снустише се у турску ордију, Прекрилише у логору Турке Кано магла раван и долину! Кад ио једаи огањ оборише, За оштре со ножо прихватишо, Па у Турке јуриш учинише: Напрод лети Милутин с бећари, Раздвојнше на буљуке Турке, Раздвојише, пољем погонише; Дочекује Вуја п Танаско, Љуто бију српски соколови, Љуто бију н сатиру Турке. Но да видиш војеводу Вељка! Ражљутио Кушљу од мегдана, Па пролеће но нољу широку, Пред њим беже буљуцима Турци, Кушља лети, Вељко сгиже Турке И где стигне, одсеца им главе. Грдни јади задесише Турке! Кад видеше да ће изгипути, Безобзирце нагошо бегати, Оставише логор и џебану, Беже Турр, како који може, Без сарука и без јеменија; Најпре бежи Гушанац Алија, А за њиме оба зулумћара, Пореч-Ал§ II Кара-Мусташа, Рањен Муста у ногу лнјеву, -Тедва своју жив износе главу; Побегоше, жалосна им мајка! У Видину јодва с' уставише. И данас се на Тимоку прича, Каква Турке погибија снађе Од сокола војеводо Вељка, А код Бање под Соколом градом.

(СВРШИЂЕ СЕ)