Nova iskra

— 222 —

* * * Напоредо с драмом даје ее у Нар. Ђивадлу опера, која, управо, превлађује и којом се Прашка публика ванредно одушевљава. Ше® опере је Еарел Коваржовиб, добар компониста (нарочито му се одликују опере „Ш зГагет 1еШ1е" и „РбоМаусг") а још бољи диригенат. Поред њега су још два диригента: стари Ангер и млади Писка, обо.јица међутим не значе много. Нар. Ђивадло негује нарочито своје домаће ствари, и у тоие наравно има нраво; посепце нак највише дела чешког музичког триФолија: драматичара Сметане, лиричара Дворжака и Вагнеровца Фибиха. У оцени млађих компониста Еоваржовић је оштар, па их слабо пушта да се на позорници Нар. Ђивадла појаве. Ове сезоне приказана је једина нова оригинална опера „ УГазГу зкоп" (Властина смрт) од младог компонисте Отокара Острчила. Острчил је ђак Фабихов: дело му и сувише то доказује. Већ либрето д-ра Р. Пипиха узето је из словенске митологије а Фабих је и хтео, попут Вагнера, који је обрадио германски мнт, да у својим операма изнесе словенску митологију. Што он није могао довршити, наставља његов ученик, који је без сумње јак таленат, али као што сам рекао, још се много ослања на свога учитеља. Занимљиво је, да употребљава пеке мотиве из Сметане (на пример Лабушин мотив), хотећи их тиме као санкцијонисати. И критика и нублика дочекала је младог компонисту (тек му је око 25 год.) врло симпатично. Од туђих ствари нриказан је први пут Кинцлов „Евангелиман", који је међутим готово пропао, и ако то Кинцл не заслужује, (он не иде у „озлоглашено" Вагнеровце). У Кинцла је мало снаге за изражавање драматичности, али се не може порећи смисао за музику блиску народној (II. стр. у „Евангелиману" сцеие при купању). Најзнатнији гости ове сезоне беху; Евелиј Дољињин из Петрограда и Владимир Флорјански пређашњи оперски навач у Прагу, а по том у Варшави. Дољињин је певао: Ленскога у „Оњегину" од Чајковског, Дон Хозела у Бизетовој „Кармени", Гунова „Фауста". Глас му је топал, школован и лепо развијен, изговара јасно а игра добро. Флор.јански живи сад стално у Прагу, гдо има певачку школу: гостује чешће, и свако његово гостовање значи распродано позориште. Одличан је као Херман у „Пиковој дами"' од Чајковског и као Далибор у Ометаниној истоименој опери. Ускоро нак слушаћемо га у Вердијеву „Отелу." Флорјански пева, поред све испеваиости, врло лепо, а глуми изврсно. Необичан уснех постигла је Шариентјеова „Лујза", без сумње једна од најлепших модерних опера (Густав Шарпентје, који је нанисао и текст и музику, назива је: музички роман). Ту скоро ирославила је „Лујза" свој 25. нриказ, који је за кратко време дочекала. Успех .је оправдан: иоред занимљивога садржаја, кроз ко.ји се разлива сва топлина оног Француског ваздуха, музика Шарпентјеова пуна је живота, да речем, крви, Финесе, стила, а инструментација, од почетка до краја, духовито разрађена, често укаже на сасвим нове тонске боје. „Лујзу" красно изводи Ана Олавикова, јер улаже у ту улогу и богати глас и сву уметничку иителигеицију своју. Прве певачке снаге, као : Ружена Матурова (драмски сопран), Амалија Бопкова, која је за кратко време постала љубимица Прашке публике (нарочито као „Мињона", Марженка у „Проданој невести", Татјана у „Оњегину"), Марија Клубатова, на алти: Кланова, Фелдонова (ова на-

рочито у „Ркцие Баше"), од мушких: тенори Маржак, Птак, Фигар, баритонисте: Бенони, Викторин, Полерт, баси: Климент, Шир, Полак, сви заједнички одржавају на висини углед чешке опере. Нарочито се истиче Бенони, који је и као певач, а још више као глумац, изврстан. Љегов „Дон Жуан", „Оњегин", „Волшран" и др. креације су прве врсте. Балет се у чешкој опери не негује толико као у Пешти и Бечу; употребљава се већином само у операма, где је потребан. Засебне балетне представе дају се врло ретко. У чешко.ј опери нарочито добар утисак чини ванредно дисциплинован оркестар (има их преко 60 свирача), што је заслуга оперног ше®а Коваржовића. Међутим и збор је пун и добро одговара својој дужности. Од оперних редитеља иајбољи је Полак. Како је Нар. 'Бивадло заузело цео обим овога писма, то ћу у музици у Чеха и концертној овогодишњој сезони у Прагу говорити у трећем нисму. Пера КоњовиБ

ЂУРО ДАНИЧИЋ о великом земљотрееу 28. октобра 1880. у Загребу Кад се чуло у Београду о том страшном земљотресу, многобројни прнјатељи и поштоваоци Ђ. Даничића прво су помислили на њега, дику и понос српске науке, и забринуто су се питали: шта је с њим, како је нрошао ои ? У име своје и једнога дела тих Даничићевих пријатеља и поштовалаца, међу којима, колико се сећам беху г. г. Ст. Новаковић и М. Ђ. Милићевић, обратио сам се Даничићу, својему многоцењеному доскорашњему иаставнику и иријатељу, нраво телеграмом, питајући га за живот и здравље. На то питање добио сам одмах, телегра®ски, овај одговор: „Господину Момчилу Иванићу супленту реалке Биоград. „Олава богу здрав сам. Молим кажите и Бозовићу коме већ писах. Хвала вам. „ДаничиК". А то Даничићево нисмо, сад већ такође покојиом Бозовићу, његову зету, за ким му је била удата синовица (кћи Милоша Поповића, некадашњега уредника „Видовдана.") гласи, у колико се тиче тога земљотреса, у вериом препису: „Господину Бозовићу секретару мииистарства иностраних послова В1о^гас1 (Ве1^гас1 8егМеп)" „У Загребу 28. окт. 1880. Мили мој и драги зете!