Nova iskra

— 239 —

Те се промене називају иертурбацшје или оДстуиања. Ако се та одстуиања врше и новећавају ностеиено и неирестано не иотирући се, могу најзад постићи необично ведике вредности у току времена. То су т. з. вековна одстуиања. Таква одстунања најочигледније су испољена код кретања велике осовине и лнније чворова Месечеве путање. Ако ли се иак та одступања врше донекле у једном, а донекле у другом смислу тако, да њихова алгебарска сума осцилира између две одређепе границе, онда се називају аериодич.ка одстуиањи. Јасна је дакле отвар, да са гледишта опгате конфигурације планетског система, вековна одстуиања имају доминантни утицај. Претпоставимо случај да се велика осовина путање неке планете смањује непрестано и сразмерно времену. Иоследице тога биле би, да би након дугог низа векова та иланета морала насти на Сунце. Она би се, напротив, удаљавала од њега еве већма и удалила се бесконачно далеко, кад би се велика осовина непрестано повећавала. Лаплас је показао, да се ти екстремни случајеви не могу никада десити. Ну доказ његов о томе изведен је само на основу прве аироксимације, која .још није била довољна. Лагранж је деФИнитивно објаснио ту лену теорему о непроменљивости великих осовина планетских путања. Утврдио ,је, да само имају мале периодичке промене. Лагранж је унео у Формулу о том рачуну о вековним одступањима друге елиптичне елементе, с помоћу којих се могу решити најразноврснија питања о будућности планетског система,. Да се ограничимо сада на једном примеру. Вемљина се путања постепено заокругљује; хоће ли она најзад ностати кругом ? Рачунање даје на то овакав одговор. Земљина путања приближаваће се постепено кружном облику још за 24.000 година, али га ипак неће посгићи ни тада; после тог времена она ће се постепено удаљавати од тога облика док доспе до садашњега и т. д. То одстуиање изгледа да је вековно, али је оно у самој ствари иериодичко, само му је периода необично дугачка. Лагранж и Лаплас својим радовима утврдили су, да у општој конФИгурацији Сунчева Оистема могу наступити само мале периодичне осцилације око извесне средње вредности. У томе се оастоји стабилност система. За израчунавање иериодичких планетских одступања, Лаграчж је поновио иросте и опште методе, које се још и данас употребљују. Он је потпуно проучио кретање Месечеве ротације и његове либрације. Знаменита његова дела имају готово искључно карактер математички. Лаклас је испитао готово сасвим, а у разпим питањима, сагласност између последица Њутнова закона и поематрања. Сва његова испитивања скупљена су у велико дело Небесна Механика у иет свезака, где астрономи јога и данас налазе решења тешкоћа на које наиђу. Овде ћемо навести неколико примера из којих ћо се видети, колики је значај оних резултата што их је Лаплас ностигао. Радећи теорију Месечева кретања, много иростију од теорије његових претходника, открио је извесно мало

иериодичко одстунање које зависи од спољаишости Земљине. Осим тога открио је и једно одстунање, које зависи од даљиие између Земље и Сунца. На тај начин, упоређујући теорију са иосматрањем и посматрајући Месец редовно, мож(5 астроном, и не излазећи из своје опсерваторије, мерити и спљогатеност Земљину и њену даљину

А. Муха Евокација од Сунца. Еолико је то важаи проналазак, види се по томе, гато су се пре тога морале спремати нарочите експедиције у Лаионију и Перу да неносредно констату.ју Земљину сиљоштеноот; а за одређиваи.е даљине Земље од Сунца ириређивање многобројне мисије у 1761., 1769., 1874. и 1882. год. да посматрају пролаз Венерин. Кад се посматрања иомрачења у старо доба, почевши од Птоломејевих, упореде са доцнијим посматран.има, до-