Nova iskra

— 228 —

• ч \ .. • * Зејну еу нознали теи пријо неколмко мјеееци. Познао је, сасвим случајно, нрви Омер. Ишао поелом испред Ђулбегових врата и не сањајући да и у тој кући ииа дјевојка која је етасала за удају. У нролазу удари га неко ружом у леђа и, прије него што се могао окронути, друга ружа ошину га по образу. Кад је погледао на врата, није могао оназити никога, јер су била готово затворена. Видио .је само иза каната један крај евилених димија, нешто слично прамену магле, и чуо грохотан смијех. И ои ее морао осм.јехнути и пошао је даље. Другога дана еве је испричао јаранима и замолио их да оду тој „Ђулбеговој љепотици". На врата, додугае, нијесу смјели поћн, јер су се бојали Ђулбега, кога су сматрали као напрасита и опасна човјока, али су се здоговорили, да окрену преко багате и да је измаме на баштенски капиџик... Хасан је знао најбоље тамбурати и он је морао на шаргију намамити. Кад су .је први пут угледали, није им се учинпла толико лијепа. Видјели су виђенијих, стаситијих, једријих дјевојака и она им је, некако, изгледала као дијете, право беговско дијете: малена, бледолика, без капи крви у образима, без бујних прсију и облих, дебелих мишица. Једино очи, плаве, влажне очи гато су јој се свијетлиле и сијевале више шго у других и што је била живља, ви■г жљаети.ја, вееелија од других. Друге се нијесу знале онако гаалити као она; биле су ћутљиве, хладне, сувигае стидљиве... И остали су с њоме пуна два еахата, а да ни сами ни.јесу знали како им је брже ври.јеме прогало. Кашње су јој долазили свакога петка. Код других дјевојака остајали еу мање; код ње су остајали по неколико сахати. Затим сасвим оставигае неке дјево.јке, само да код ње могу дуже осгати. На.јпогаље оставигае све и долажаху само њојзи. Долажаху петком, па суботом, па сриједом, док не окренуше да долазе сваки дан, касно, по ноћи, кад јој сви у кући поспу. Сад је више ннјесу мамили ни тамбуром, ни пјесмама; доста је било да ударе наранчом у мугаебаке и она се јављала. А гато су чегаће долазили Зејни, гато су се боље познавали с њоме, јарани као да ночеше зазирати један од другога, побојавати се. У чаргаији, гдје су им дућани били у једномо низу, непрестано еу пазили: гата који ради, гдје иде, с ким говори? У вече .је чувао један другога, да му не измакне из очију, бојећи се, да не би сам отигаао Зејни. Мање су и говорили мођу собом, а ако су говорили, старали су се, да им њезино име не пређе преко уста. Један другоме хвалио ,је друге дјевојке, али ње није епомињао. У вече, ипак, ишли су само њојзи и сваки се старао да јој се гато вигае евиди, да је гато љепгаим цвијећем заспе. Зејна је, опет, сву тројицу примала једнако. Док је једне вечери вигае говорила са једним, друге вечери непреетано се гаалнла е другим. Ако је била расположенија, евакога је китила цвијоћем; ако је била љугита, еву тројицу је грднла. Као да .је знала да се они, због тога, све вигае љуте један на другога, и као да их је хтјела

завадити, раздвојити их. Ако .је опазила, да који не зна сакрити љутњу, смијала му се у лице и изазивала друго да му се смију; ради тога сви су се морали устезати и силом савлађивати љутњу у себи. А ни један јој није рекао да је воли, нити је и једноме рекла да га воли. III. Зејна се пробудила доцкан, након свану^а. Није хтјела устајати ни умивати ее, него .је једнако легакарила и ваљугакала ее на свом топлом, меком дугаеку, слугаајући како ластавица, љуљугакајући се на јорговановој грани, цвркуће под прозором. Тек покаткада подигла би се мало и сјела у дугаоку, са необичним задовољством растављајући пегаеве од когауље и гледајући мали, румен као зрно од мерџана, младеж на средини прсију, између дојки. Заглодала је и танке, готово нровидне мипшце — гаирећи руке као да грли кога — на онда хитно притрча иенџеру, отргпу етрук Феслиђена и, заваљујући се ноново на дугаек, искида га зубима, рагачупа и разбаца око себе. — Дивојка сам и опет момци не ће да ми долазе! рече готово љутито и као кроз плач. — Долазе ми тцојица, па и они мртви, слаби и не знају да говоро... А .ја би да долази стотина... па да ми говоре пуно... само о севдаху... Па, разбацавгаи расплетену косу но јастуку., око главо, уздахну: — Ах... да ми је да се удам! Ластавица је под пенџером јога увијек цвркутала; два лептира, љубећи се, заигравали су се уз мугаебаке изнад Феслиђена; мирис мокре, орогаоно траве испуњавао је собу, опијао је и као нагонио да вигае уздигае... Она би дуго легакарила, нити би .јој и на памет падало да јога устаје, да се, изненада, иа вратима не појави слугакиња јо.ј, Хана циганка, и не проговоривгаи нп ријечи — уђо у собу. Диганка, мршава и слаба дјевојка, од које је силно заударало зејтином, којим је мазала гусгу, црну, по срединн на двоје раздијељену косу, нриступи Хани и узе је за руку. — Облачи се! — рече јој тихо. — Иђи! — окоси се Зејна и одгурну је. — Жта ћеш ми сад? Зар не видига да све пива, све миригае око мене, а ти... — Облачи се! — понови Хана не слугаајући је. Давно се свануло... Бабо ти је и у чаргаију отиш'о... — Остави ме! — готово цикну Зејна. — Кад ме бабо но зове, нек мо нико не дира... — Облачи се! — дочека Хана и по трећи пут, још унориије. — Момче једно врза се око багаче има читав сахат. Зе.јна бржебоље скочи и исправи се. — Које момче? — запита живо. — Знага лига? — Видићега, — одговори Хана лукаво. — Је ли лип? Видићега. — Је ли бег, је ли ага, ко је?