Nova iskra

— 229 —

Видићеш... ^ејна се љутито оеврну и хтједе је ударити, нли се Хана вјешто уклони и брже шиигну кроз врата. Она се брзо поче облачити. И јочерму и димије и сво као да хтједе уједанпут навући на се. А, као за инад, занињале су јој споне за плетенице и није их могла лако отплести... Једва се уредивши, хитно узе чаша®, огрну се њиме и потрча низа стененице. — Ди је? — запита Хану, која је ста.јала близу каниџика. — Ди је он? — Видићеш, — одговори Хана као и прије и опет се брзо уклони испред ње. Вејна отвори капиџик и уљезе у башту. Руже, што су јој ноћас попадале са чашаоа, ваљале су се по тлима, укаљане и полусвеле, и она их је немилосно газила, не загледајући их. Брзо је газила и по трави, не марећи што су јој се квасиле папуче и чарапе и што су је јорговаиске граие шибале по лицу. — Па ди је он? — запита, огледајући се на све стране. — Ди је?.. И ко је то? Ноколико пута пође уз башту и пиз башту, завирујући чак п под жбунове, као да се ту сакрио. Најпошље се окрену и хтједе се вратити. А тада јој, иза леђа, шушну нешто и крупна наранча паде јој пред ноге. Она со трже, погледа, и иза плота, украј леандерова дрвета, опази Хасана. — Аах, ти си? — отегну напрћивши усне, разочарана. Надала се да ће угледати каква нова, још љепша, непозната момка, на се преварила. — Шта ћеш? запита га. — Ех, шта ћу ? — одговори Хасан осмјејкујући се. — Зар ти пије драго, што си ме видила? — Па... често се виђамо, — хладно одговори она. — Ама никад нисмо били сами, — дочека Хасан јаче. — Вазда су јаранп са мном, а ни пред јаранима ие сми се свашто говорити... И данас сам се једва украо... Поручио сам им да сам болестан (нисам ни у дућан ишао) и ево дош'о теби.... Зејна се ухвати за стабло леандерово и поче трести њиме, те се читава киша, са мокрога лишћа, осу на њу. — Па шта ћеш сам? — запита. — Ја... Знаш ли шта ћу? — лоче муцати Хасан, играјући се сахатним ланцем. — Ја ћу да ти мени кажеш: кога од нас тројице највише бегенишеш? —■ Што ће ти то ? — запита Зејна зачуђено. Што ће? Хасаи, као да се мало осоколи, прислони се уз плот и погледа је право у очи. — Триба ми, — рече, — триба ми, јер... јер си ми драга више него њима... јер умрих за тобом... јер ми пуче срце од севдаха... Не знаш ти какве ја муке мучим долазећи с њима и гледајући како са сваким једнако говориш... Не знаш ти... — А? — само што отегну Зејна, а у прсима као да јој се иробуди негато и силно поче играти.

—- Не знаш тИ како је мени било, — узвикну Хасан, ударајући се у прса, — кад је Омер уграбио твој катмер!... Не знаш ти, а ја знам, јер мене пече... ево овди ме нече... и гори и боли и пуца... Да је и неко други тако говорио, Зејна би га, у

А. Муха Љиљан

овај час, прогласила најљепшим момком. Хасан јој је сад изгледао мимо све остале и ријечи његове звониле су јој упшма као најљепша пјесма. Нити је знала одговорити, нити се мицала... Само је слушала, управо гутала сваку ријеч, оборених, полусклопљених очију, а свилена кошуља, на ли.јевој страни пр^ију, лагано је одскакивала и таласала, се као она висока трава испод ненџера.