Nova iskra

810 —

Зкдка гослођа која пмше лесме

Ил. Ивачковић —

1, грешник, увиђам то и сам: мој горњи наслов је не само неоправдано дуг — а стилистика сасвим .јасно налаже, да сваки погатен иаслов мора бити кратак — већ и недовољно тачан. .Јер Г-ђа Даница МарковиИ — о н>ој је реч — није тек једна свакодиевно образована госпођа, која из дуга времена, пуке досаде и женске сујете пише тамне стихове по празним странама своје девојачке споменице, него Фрапантно снажан песник, што са маленом вбирком безобзирно искрених песама на врло очигледан начин показује, да поезија најман.е може бити монопол уображених мушкараца. Тиме још не велим да је госпођа песнички таленат невиђене снаге и дивинаторског полета, који у не одвише богатој историји наше лирике ствара, може бити, нову епоху. Напротив, Г-ђа Жарковић се — то је сасвим разумљиво и не може друкчије бити — са невеликим низом краћих песама не сме упоредити ни са једиом од јачих нредставница модерне женске лирике, те њезина сетна, нервозна, пркосна несма веома приметно заостаје иза здраве поезије Ане Ритер или необуздаие лирике младе Мађарице Егс1о8 Еепее; не може се мерити са индивидуално самосталним стиховима Марије Јаничек, нити са зрелим, животном филозофијом прожманим песништвом Рикарде Хух и, наравно, врло је далеко од грандиозне уметности генијалне Талијанке Аде Негри. Али, у исто време, после песама Милице Стојадииовићеве Срикиње и 1Це Јелене Јована Димитријевића, књига Г-ђе Марковић иесумњива је добит, а након сентименталног певуцања Г-ђе Јеле Опасићке, бескрвних песмица Г-ђице Ириие Симеунове, слабачких, недопуштено епигонистичких стихова Т^оспође Чакловићке и, напослетку, невероватно празних, беспримерно излишних Песама Г-ђице Л.енке Степановић: страсна, истинита, не®илистарски храбра реч Госпође Данице управо је гигантски корак унапред. И са неком угодљивом, иеизвепггаченом и, уз то, скоро безазленом отвореношћу, у првом реду, одликују се пријатно меланхолични стихови Г-ђе Марковић, која без устручавања и ведра чела говори о стварима, што су одвише нриродне, а да би зазорно могло бити да се о њима и код нас не поведе искрена реч. О, где сте ведри фебруарски дани, Кад први осмех ведрога пролећа Измами цветак љубичице рани, И чио пастир са широких плећа — На поздрав топли ким га здраве зраци Усхићен силно, кабаницу баци?! Кад смо кроз поља, још пуста и гола, И шуму ретку, још неодевену, У врелом миљу, притајеном пола,

Шагггали љубав и жудњу скривену. А крај нас шумно журила је река Пут циља свога, низ поља далека. Кад је лахорић у несташну лету Мрсио косу и њему и мени, И одлетао од цвета ка цвету, Као претеча лептира малени', А ми смо, срећом озарених лица, Дисали мирис првих љубичица И онда се свршило све. „Сад, у априлске сјајне дане" природа је у своме пролећном раскошју. Расцветани јоргован над реком шири свој тешки мирис који опија; по тамном зеленилу сочне траве красуљак се бели: кроз влажни ваздух свежег луга чује се хармонично зујање пчела и тужни цвркут малих славуја, али нрошло је време првих љубичица а с њиме је одлетео један неостварљив сан. Из душе моје одбегло пролеће, И цветна поља гробље ми се чине; Помрачен поглед привиђења среће, И чудни звуци брује из даљине, Као опело моје среће кратке И успомене на часове слатке. Кб мразовити дах да веје студи Из ових поља где је радост сјала; И бол и слутња раздиру ми груди, А тмина густа на душу ми пала; Осећам смрт где пузи као змија И гаси наду, што већ слабо сија. Видито, тако пише Г-ђа Марковић. И поред извесне недонуштене разгажености, која својом излишногаћу пенријатно дира, и неуметничке искићеносги у псевдопоетским изразима, што неретко прелази у баналност Фразеологије, то за мене није више досадан низ безбојних стихова, већ интимиа уметност једне изразите индивидуалности са множином личних акцената и несвакодневпом снагом песничког стварања. И после, Госпођа Марковић пева са несумњивом, неконвенционалном искреношћу, коју код доброг дела наших модерних лиричара не вреди ни пстраживати, и свака њезина реч је само верни одјек прошле радости, која још само у тужној успомени живи, или тачан израз пригушеног бола, што је тако неизбежан код велике љубави која сажиже. Њезина уметност није незрели плод бескрвних ре®лексија, које су у својој ваздушастој апстрактности непријатно хладне, нити жалосни доказ душевне раздешености или гаегртски дилетаитизам мајмунастог епигона. Песништво је Г-ђе Данице Марковић оеа умерено реалистична лирика тренутног расположења — с тога је наслов њезине књиге ( Тренуци ) једна срећна идеја и тужних часова, код које пресудна тежина уметничког стварања не лежи у Шекспирској дубини плодних идеја и широкој универзалности несиикових погледа на свет,