Nova iskra

а још мање у ситничарској правилности глатког стиха и мелодичној мекости беснрекорног ритма. него у сировој искрености песннчког осећања и неевесно стваралачкој моћи уметничке снаге. Карактеристичан је пример за ту искрено нервозну, често недотерану, али увек угодно интимну уметност једна подужа песма која има несрећни латински иаслов ОаМит 1 ) Уегит: Клекнух у пољу широку пред цветом I Пто носи име тноје увек драго ; Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо, Немадох снаге да ускинем цвета И сагох главу над његовим струком, А као вапај подземнога света Зајеча ветар помамним јауком. Беснеле су разуздане силе велике ирироде. Оуви ветар шумно је савијао дрвље у зеленом врбаку; кроз угрејани ваздух летњег дана чуо се јаук целе атмосоере и „вила се песма дивљега опела". 'Го дуси краткој срећи нашој, друже, Ту, у слободи, сад подушје чине, А да опело сјајније одслуже, Спустили су се ветри са висине... Ветар ми хладан до костију проби На топлом сунцу ведрог, летњег дана, Ал' слику тамну моје мрачне коби Одагна одјек клика раздрагана. То сељанчица у шарену руху, С рукама пуним ивањскога цвећа, Газећи траву и стрњику суху, Расу се чопор дуж реда дрвећа. Ветар умуче пред обесном кликом! Ја пружих руке ка веселој чети, И склопих очи пред шареном сликом Иштући само свеже руковети. Али од најјачег је е®екта сетни свршетак песме, прожет дубоком драматичношћу. Сатрвена љубав у шумној забави срећнијих људи тражи тренутак пролазног заборава, но празна радост и неукусно весеље „разноврсних људи" горком тегобом испуњавају груди. Кад у одају ступих своју глуху, Са сухим цвећем у рукама врелим, Од дуга пута, у прашљиву руху, Осетих тада да ништа не желим. Цео ми живот у прошлост утону!... И као киту босиока смерна Што с побожношћу меће за икону Душл побожна, одана и верна. Пред сенком гвојом падох на колена, Од свуд тишином окружена глухом, И окитих је, болом сатрвена, Ивањског цвећа руковети сухом... Ј ) Место: ва11шш.

Признаћу да код српских лиричара новијог датума, већ одавно нисам наишао на суптилнији израз оног тешког, мучног, неодређеног расположенга, што безусловно следује свакој љубавној срећи, коју је убила страшна неизбежност неумољиве судбине или судбоносна конвенционалност Филистарског света. Госиођа је ту са горком иронијом и дискретном отвореношћу, која јој веома доликује, снимила један моменат страдалничке душе и са неколико лепушкастих стро®а, које су иуне личних нианса и апартних обрта, дала згодан пример за бону лирику увређеног срца и разбијених нада. Наравно, стих и ритам су ту још далеко од савршенства. И ту ћете наћи неколико неукусних Фраза, је-

зиковних немогућности и неуглађених стихова, што сасвим осетно кваре угодни утисак леие, истините песме. Госпођа Марковић се, на пример, не устручава да спомене Бореј; уморна стиже „дому под окриље"; „погружена је у болу дубоком" и чеето су јо.ј „узбуркане груди". У једној другој песми, опет, у Проле&ној елегији, која иначе не иде међу њене најслабије ствари, г-ђа Даница сасвим озбиљно говори о „крилима песме" и „лахору среће"; са дирљивом застарелошћу пева о „ластавици милој" и „примамљивим сликама" које „шантазија ствара", а срце јој се цепа у мистичном „немом јауку". Већ и ови примери, насумце истргнути само из две песме, у довољној мери доказују, да се Госпођа у погледу језика, техиике и стила још не уме сасвим сачувати од извесних неукусности, што су некритички преузете из једне раније периоде наше лирике, — нити посве еманциповати од невештог и код нас, канда, облигатног имитовања западних песника. То је,