Nova iskra

ш

, шГУ" I * и м

• ; Ш

Р. А уер

% |1 14Н ""■'*% ј? -?■■• - -■ч Ш ј Р В есталке

Особито сјајно оба се иразника светкују у Цариграду, где султан полази џамију. Ва малога бајрама обдржавала се пре у Долма-багџе-палати свечаност, о којој су сви званичници мухамедовски четитали султану као наследнику калиФову, те му љубили скуте. — Велик бајрам пада 70 дана после малог бајрама. Будући да мухамедовци време рачунају по месечевим годинама (година јо по прилици за једанаест дана краћа од сунчано године), то су оба бајрама, па и све остале светковине мухамедовске, покретне те могу течајем од 82 године падати у свако доба године. 8). Стих 1017.-1018. вјерн турска поднијет не може, да се хава, докле глава стоји. У коментару Р. читамо: „Турци, док им је главе на раменима, не могу поднијети, да им се чиста њихова вјера окаља хришћанством." — Ово место напомињем само зато, што се ради речи „хабати" повела у „Вранкову Колу" (год. 1897.) читава препирка разних тумачења, док није победило тумачење, које се налази у Вукову „Рјечнику" биђуосе „хабати". Можда ће занимати Орбе, ако им објавим, да има и у словеначком језику ова реч. У словенско-немачком речнику М. Плетершника имају два облика „ћађа!,ј п. риГГон, бГобвеп гурати; "№ећеп пухати; ћЈпГапћаИеп бранити; всћопеп штедети и ћаћхУ-ћаћаУ уег(1егћеп, зсћаЉ^еп, 8сћап<1еп — срамо тити, кварити, штетити. 9). Стих 1101.-1108. Шта би било одучити грске да не чине поклон пред орканом. Љубиша у својем издању има „орканом" са велик,им почетним словом, као да је то турски цар „Оркан" (Урхан). И Ђудина у свом преводу има „а поп сћшата а Огкапо" и у примедби под цртом говори о Оркану, наследнику Османову. Кгг&1е у свом преводу већ има „<1а88 68 шсМ 81 сћ ћеи ^е уог (1епг ЗШгте." Владика свакако узео је реч из немачкога језика, где се зове силан вјетар „оркан"; у талијанском се језику каже „ога^апо" или „ига^апо", у Француском „оига^ап", у шпањолском „ћигасап", у енглееком „ћигпсапе". Дошла је ова реч

у евроиске језике, као што каже г. Решетар у својем речнику на крају својега издања, од индијанске речи „ћигпћап"; а тачније треба казати: из језика што су га у оно доба говорили урођеници острва Хаити (Бл8рашо1а. 8ап1о Вош11]§'о). Овај је језик већ одавна изумро, јер се сада тамо говори или француски (у републици црначкој,) или шпањолски (урепублици Оанто Доминго). 10). Стих 1675.-1677. Видите ли овде у Котору баш овога Совру провидура и осталу господу млетачку ? Тумач г. Решетара вели: „Између млетачкијех чиновника био је у Котору каткада и соврапровидур (ворргаргоуесМоге); владика је по свој прилици то име видео у којој старој листини, па грешком узео, да је „совра" провидурово лично име и тако створио Оовру провидура!" Ако смемо веровати витезу Јакову Ђудини,*) умео је владика говорити талијански, а то је вероватно, ако помислимо, да је више пута боравио у Напуљу и у Млецима где је истраживао чак и архиве за своје књижевне радње. Ако то стоји, онда не смемо подметати владици такове погрешке. Ја сам шта више уверен, да је владика хотимице начинио свога „Оовру нровидура" из „воиугаргоууесШога", јер полаже те речи у уста Вука Мандушића, који је био ваљан јунак а слаб познавалац талијанскога језика, те је ваљда само некоје талијанске речи ухватио у своје ухо од Которана. Владика је тим финим хумором приказао природну наивност својих Црногораца, као што је приказао и у Попу Мићу и у Вуку Мандушићу, који је озбиљно тражио, да му каже владика, би ли му мајстори приморски могли прековати пушку престрижену у два комада. / / /. Стих 1826. «када дину загази у чорбу.« Оват Црногорац опева јунака Обилића, који је стао надиши под вилице а загазио дину у чорбу. Отјепан Љубиша тумачи овај стих, да је стао султану ногом за врат и пробио му куљу. Тако је превео и Ј. Кирсте „зсћПШез! аи! <1еп ЕеТаисћ (1ет „СгевеГге". — Г. Решетар каже само: „кад удави цара Мурата на Косову". Ја не знам, значи ли „чорба" оно исто што „куља" или „утроба", али ја бих рекао, да је владика овим речима хтео да каже: „кад си се крваво наругао турској вери", јер си убио калиФова наследника. Кад ко ступи коме са прљавом ногом у сахан чорбе, не може му учинити већега ругла ; па тако је учинио и Обилић с убијањем цара Мурата највеће ругло Турцима. У Љубљаии 1905. проф. Р ајс^о П ерушеј^ *) ЗЂопа (Је1 МопЈепего и т. д. 8ра1а1;о. 1882. ра^. 94.