Nova iskra

— 26 —

Ј1обраттшу Јовану $рантллот1%

Педесет већ је љета, пјевидруже, Што судба те је слатком дому дала: Да будеш бранич оних идеала, Све мање што им подли људи служе. И то си био... Али диљем тала Ни цигле само да си срео руже... И данас још те црне бриге круже Ко прлвда да је на дно мора пала.

Ал знам да нећеш клонут — ма се смрк'о Над главом твојом буран свод још више, Још више ма се жића стегло бреме. На касталском си врелу снагу срк'о, А на Парнасу већ се ловор њише За вјечност да ти умно вјенча теме! Загреб. Ђуро Дрнолд

ЈЈие тићи ^ (Ј1ЕСМЕ У ЦРОЗИ. ПРИЧЈ4ЦЕ, ИДОПРЕСИЈЕ)

Два света ]У [ај је био, уеред једне од тихих вечери његових, у зеленом пространом иарку изван града. Тамо иод старом гранатом лииом са испуцаном, чворноватом кором и меким, зеленим лишћем што мирише на младост, на снагу и живот.... А около нас слатки, опојни дах развијених ружа, безбројно дрвеће и жбуње што се у тихој вечери лагано повија као витко тело младе девојке и својим шапатом као да пева вечну несму љубави и срећи људској.... Трепери природа... Са обиљемснаге у младомживоту, заносна и сјајна, лепа и умиљата, са пуним грудима и уздрхталим уснама што тако жељно пију последње зраке сунда на заходу.... умиљата и лепа, као и ти, млада љубави моја, кад се из јутра појавиш, са иовом китом миришљава цвећа, са жаром у сјајним очима што пали и разноси, са потајном страшћу у грудима, као из сиа пробуђена, чежњом испуњена, љубави жедна, заносна и мила.... и ах!... тако лепа и умиљата... Пред нама кроз полусумрак тихе вечери свет, насмејани, весели и лепи свет, са несмом и цвећем, са гором и пољем... у твојим очима лежи тај свет и ја га љубим љубим очи твоје! Чујем ти срце како куца ; видим руј што образе пали; гледам како се очи зажарено сјаје... молим те, преклињем, надам нред тобом и сво.јим рукама нривијам те срцу своме, да га чујеш, да га осетиш.... Загрливши главу моју својим врелим рукама склонила си је на груди своје, и дрхћући, гинући, чежњом и страшћу раскидана, заклињала си се све с нова па вечну љубав, на вечну верност, а усне су шапутале: „Еако је красан ова.ј свет!"

* * * Времена су прошла. Отишао сам. И у туђему свету знао сам за љубав твоју, осећао пољупце твоје. Хтео сам к теби. Душа је гинула са тебе као птица јужних страна на хладном северу. Видех те. Нички да паднем и као стари витез да пољубим крај твоје хаљиае. Ти оста хладна и нема; једва да заигра крај твојих усана. Само као да злобна радост засија у твојим очима, са страшљивом радозналошћу помешана. Свему крај!... Никад ми се жудније око но загледа у туђе очи, не зари у туђу душу; осећао сам снагу ногледа, око ме је болело. Ти оста нема, само игго нервозно смагну раменима. Свему крај!.... ТЈпс! '»ет с1аа јив^ равајег!:, Оет §-еМ с1аз Негг ехгкглуеј!... Вучем се мрачним улнцама негдашњега града. Све је као онда... Мислим да сам заборавио младост своју и као бедни просјак трчим за сваким паром... хоћу да знам љубав твоју.... хтео бих да још штогод украдем за празне дане своје. Мај.... Стара, граната липа шушти и гране јој шапућуисту песму вечној љубави и вечној срећи. Ти под њоме заједно с њим... Опет ти чежња раздире груди и око се жари, а жудне усие унијају се у његове очи и чујем ти глас како дрхће: «Како је красан овај свет!» 1906. ГА. П. Ћ.