Nova iskra

— 41 -

111>едграђе Сереза

— Добро, господине! Пошто употребљујете силу... добићете их. Она се оте емешећи се, устаде, оде и отвори свој велики домаћи орман с гомилама наслаганог и иантљикама украшеног рубља и свима старим букетским манжетама, и с.1свим у дну, у средњој прегради, завукавши своју ручицу испод слоја финих кошуља и ситница, она извуче пакет пожутелих писама који је био везан једним златним гајтанчићем са бонбонијере. Помириса их, погледа, приаесе уснама, ележе раменима, насмеши се с малим прћењем усана и промрмља: „ Воже мој, како је човек луд кад јемлад!" Он одговори: „Па... и кад је стар!" Она му их пред-|де с лепим држањем као каква војвоткиња: — Ево, господине. — Добро, госпођо! Вабављали су се; увек су играли комедију: обра1)ивали су „сцену у четворо". — Допуштате ли ми да их прочитам? — Да, господине. Али не преда мном... Сувише бих се стидела... Тек ношто се повучем у своје одаје... — Нека буде, госпођо! Идите одмах! Већ је касно! „Њене одаје", на које је показала руком, беше њен креветац близанац, намештен норед његова. — Окрените се, господине. Он окрете своју Фотељу.

— Свршено је. Не гледам. Али не пропустите да поред камина оставите своју ципелу: данас је Вадње Вече. — Добро, кад хоћете. Али шта ћу наћи у њој? Он учиии неодређени покрет. Она донесе и остави на камину .једну своју плитку кади®ену ципелицу која јој беше успомена, на чијој је кићанци сијао неки стари накит. Затим три уздаха, шум као код свилене хартије, и она је била у ностељи, са батистеним покривачем до подбратка. Гласом, ко.ји ,је говорио већ у сну, она рече: — Лаку ноћ, драги и стари пријатељу... Он се беше нагао над њом и покриваше је: — Лаку ноћ, животе мој, душо моја. Часовник је откуцао нола. Два се нољунца спарише, један њен на његову образу, један његов на њезину лепом седе®астом челу. Затим је она већ спавала, дисала правилно: један — два, један — два... Право дете. Он је слуша, смеје се сам, с нежним и жарким обешењаштвом одлази лагано, на врховима ципела, до свог ишараног стола стила Луја XVI, извлачи дубоку Фијоку одоздо, завлачи у њу руку, вади са тајанственошћу један пакет пожутелих писама везан једним старим златним гајтаном, и, прво сагнут, затим на коленима, оставља га у ружичасту ципелу, рекавши сасвим тихо: „Одговори па њезина писма. Какво изненађење сутра у јутру!" Мреноо Аил. Н. П.