Nova iskra

— 141 —

нут Југу, са једном или две клупице за седење и оида „кућа". Између собе и куће је ходиик. На средини куће је огњиште. Еућа нема тавана, него се изнад ватре види кућни кров. Еуће имају по једна п/ш 110 двоја врата у лравцу ходника. Из ходника се улази у собу, у кућу и на чардак. Понеке куће, које су у страни, попуштене су на ћелицу. Еуће су обично зидане, а има их и брвнара. Села су издељена на мале. У Маврову су мале: Пејаковска, Бежановска, Горњокрајска и Лазаровска. Пејаковци и Лазаровци славе Св. Ђорђија — 23. априла, Беж.ановци Св. Димитрија, а Горњокрајци Св. Николу 6. децембра. Но малама су куће збијене и без икаква реда. Од мале до мале има но 4—5 минута размака, а дужина је селе 18 минута. Око села су омања брда:

Габровац, Чавкарник и Гроздојевац. Више села с јужне страни налази се једна велика кречна стена и зове се Маркова Ераста. Сва три ова села имају своју планину и шуму. Шума им је готово до самих кућа, а планина — испаша им је у Бистрици. Мавровска се иланина зове Смрека, а НићиФорска-Нићорица. И планина и шума су сеоске комунице. Планину продају сваког лета ћајама Галичанским на испишу. Новце узете за траварину утроше у какве сеоскс, опште потребе: нлаћају данак, окрепљују цркву и т. д. У случају да те новце деле, онда се то дели по домаћинима и сваки подједнак део добије. На ту деобу не утиче нити имовно стање појединих домаћина нити број чељади у задругама.

У пролазу

У

групи господе и кокетних дама Случајно сам једне вечери те срео: Не разговарајућ ни с ким, као сама, Ишла си, држећи у руци цвет бео. Спушгала се нежна, лака полутама И тонуо у њу полако град цео; Ноћ тиха и блага и милина сама Замењивала је дан шуман и врео.

Погружена у се и ко мрамор бледа Нечујним кораком ишла си полако, Не марећ за свога друштва жагор гласан. Уздрхто сам сав од твог чудног погледа, Када у проллзу замишљена тако

Подиже га на ме: Београд.

ал Је оио Јасан! Момчило 3. ИваниФ;

На раскопано огњиште

С^ЛИ^А С ГРАНИЦЕ

ролећпи дан лијеп.... Одјужило у велико, небо ведро, чисто.... Сунце са њега цросипљо раскошно своје топле зраке, чисто као да хоће једним махом да разагна ону суморност и чаму коју дотле ствараху досадни кишни и-магловити дани... Оспе киша, па се мало разгали, изведри, па се опет навуку они густи црии облаци или уситни она сусњежица и измаглица, па продире и до сржи у костима, и душа ти се чисто овлажи; по обзорју уједначи маглуштина, па те чисто обара, те немоћан клонега, као да се планина на те на-

валила; мрзовољан си, т

не мили ти се ништа,

па тек зажалига и за оним најхладниЈим зимским данима,

кад мраз стегне, иуца стреха, снијег шкрипи, а иње се окити по оголелом грању... И сад ето колика промјена!... Па како она нрија дугаи!... Осјећага се веселији, орнији, за један тренутак заборавиш и тугу, која ти дугау мори, па би чисто да сав заронига у онај мирис прољетњега сунца и природе која се буди; обузме те нека милина, радост, све ти изгледа љепше као у некој благој, ружичастој боји, па и још голо дрвеће не чини ти се вигае суморно... Осјећаш се некако слободан, као шева која час по залепрша у плаветноме зраку или као роб који послије тамновања, ослобођен окова, први пут угледа свијетао дан... Па када те прва радост мине, прво усхићење, тек ти се на једном навали рој мисли, сјетиш се гдје си, шта си, гата се око тебе збива, па уздахнеш, горко уз-