Nova iskra

— 142 —

дахнеш, — зашкришш зубима и усиламтиш праводнијем гњевом... Са колиим ностриљољем, са коликом чежњом, са каквом врелом надом хиљаде и хиљаде нашога робл.а очекују рођај нрољетњога сунца... Нада га је ионрестано варала, али је ииак свака норушена нада рађала нову, још љешиу, чистију, свјетлију... И тако... тако до дана... суђенога... ГГа грани још јаче, ти небесно свјетило, нружи и опет ново паде, угриј новом утјохом намучено робље!... Пазарни дан, а десио се и неки женски празник, те оживљела сва чаршија, сви сокаци... Жене посјодале испред авлијских врата, те протросају дневне догађајо, ђеца се играју жмуре, весело трчећи и кријући се иза каната од авлијских врата; жоне их вичу, али она слабо маре, дочекала једном лијоп дан, па хоћо да га употребе; она мања опет брчкају се по кориту и кикоћу се... Сељаци пролазе на пазар, разговарајући гласно међу собом, па чешћо сврато пажњу жена на со, које за час прекину свој разговор, очекујући да у разговору пролазника чују нешто што би им могло нослужити као нова тома. Пред ханои Сииа Потпаро на клуии иосјодало њих неколико, свратили сви по ручку на каву, па задуманили и затурили еглен... Унутра со чује жагор сељака, који уз чашу лакше свршавају пазар са трговцима н таксиле са заптијама и таксилдарима. 1 ) Поп Мијаило стао причати о зулумима што се чине у нахији, осврћући со при свакој ријечи да не иаиђе ко, што стоји добро у конаку. — Ама не бој се, вес'о био, што се окрећеш?.... Наши смо!... добаци му чича Панто. — Наши смо, наши смо, ама часом се обрете ја заптија, ја енФија, 2 ) иа: шта збориш, бре домузе?... Па онда продужи даљо: — Из горњије' села све пагло да сели, да бјежи.... Пријо неки дан, чини ми се у сријоду, украден во Вулу Бошковићу; сирома' човјек, није ни његов, него га уз'о на изор у Еујунџића. Поћерај по снијегу по трагу сутра дан, па ишћорај траг на мерћез... Аскер... све аскер Отиш'о једном онбаши, 3 ) овај га сиктерис'о и испребиј'о на мртво нмо, све кундачки... Па настави причање догађаја пн мало необичпог за слушаоце: како се тужио кајмекаму, како га јо пијани Адил, који је вршио дужност „доктора", „визитирао" и дао „рапорт" да му „вала и била нијо ништа, ного Вла' ширет", па како се Вуле завјетовао да исели... Обичан, са свим обичан случај. — Најгоре, браћо, што народ сели — настављатие поп своје прпчање. — Зло брате, па то ти је... На празне читлуке хоће да со усели муаџер, иновјерник, па бјелај за нас што остајемо и за крст часни... — Вло богме... додадоше и остали. Наста кратко ћутање, које поп опет нрекиде: — А знате ли ко калаузи сољацима про границе ?...

1 ) таксилдар — дорезник.

2 ) енфија — потказивач, шпијун.

3 ) онбаша — капдар.

— Не шапћи ништа, знамо — додаде један из друштва... Зна то сва чаршија.. Аскер, ја ко ћо други?!.. — Аскер ја, потврди Јово, стари ошптинар : наплате се они и десетоструко за свој ајлук... Плаћа раја све... У том изиђе Симо, анџија, да покупи Филџане, па им со унесо : — Знате ли шта јо ново?... Дође ми сад једпо момчо отуд од Тикве... Знате Млађона Воровића?.. Поштон домаћин, ама већ отанч'о, па пош'о са свом чељади да бјежи; погодио со и с аскорима, који ће га нревести и све... Па па њогову посроћу, таман иаиђи нро воде, а искочи пред њих аскер с друго карауле... Они црни калаузи или зар умакни, може бити и ноки је здоговор, ђаво ће их знати, те се овај аскер склепетај око њих, удри кундацима њега н жону му, ако нису још и јадну им ђоцу, па на караулу... — Еј несреће велике!... зачинише ноколицина. — И шта ћу вам о јаду причати... Ето, рече ми момче, сад ће их и спровести овудије у конак. Отиш'о је прод њих н Зеннил, чауш... * Дружина за час као по договору прекиде разговор. Та вијест је очевидно свакога силно узбудила. Сваки је у себи размишљао о несрећпом удесу Млађенову и о тешкој судбини са којом се бори наш народ.... Јадни Млађон, куд је сад пристао?... Еако је сад у њоговој души?... С каквим ће се срцем вратити на своје расконано огњишто?.... Та и он воли своју отацбину, воли ону груду земљо, која га јо одњихала, на којој јо одрастао... Он је са сузама у очима морао жалити што је оставља, морао јо и проклињати, што је, привезан за њу, имао цијелога свога живота да сноси само јад и чемер... Оп, здрав, вриједан, отресит, оран за сваки посао: није могао на њој привриједити ни толико хљеба да подигне своју нејаку ђечицу. Радио непрестано, знојио се, мучио се, али све за другога: за агу, за десетара, за заптију, за аскера, за вука ихајдука, а за себе најмањо... У томо со одоздо указа гомила свијета која се бијашо сакуиила око аскера и Млађенове породице. Они на клупи поустајаше и окретоше се опамо, откуда гомила долазаше. — Е, голем су шићар задобили! учини поп Мијаило нронично, а као за се. Гомила се све више приближаваше. Напријед иђаше Зеииил-чауш. Јаше поносито на своме дорату, испрсио се, намрштио се, иа само стријеља очима, очевидно замишљаше себе као Мусу Кесеџију или 'Берђелез-Алију... Гони коња да се само свијет испред њега склања; кад му се ко јави, ои само у знак поздрава принесе руку чолу или промуца „Акшамајросум!", па хита напријед. Само кад угледа којег виђенијег Турчина, онда за час промијени изглед лица и свесрдно одговара „Мераба!" Иза њега иђаше Млађен с породицом. На троје мршавих коња натоварено све имаће, прокривено овешталим губерима и