Nova iskra

— 182 —

„И при том, и ако је уверен да је живот само једна велика и мрачна провала, он је ипак у стању да себе завара на сготине могућих начина и да у последњем тренутку ипак потражи некога, који ће с њим руку под руку ићи кроз ту мрачну пустару..." Светлост је донета. У углу седи госпођица Вана са потпуно бледим лицем; сјај црнила њених очију у највећој мери одудара од њезина бледила. „Зашто се не удате?" Гледамје потнуно заљубљеним очима. Махање главом. ,,Је ли ту лежиште загонетки?" „Бар привремено. — Не достаје времена за такве мисли." „И опет палијативно средство?" „Данас је све медицина. Радикалних средстава у опште и нема." Вана смагну раменима. „Дакле, муж?" „Односно жена. — И! сам добри Бог при стварању живота мислио је на то. Адам је отајао у рају. Али бити сам —- ни у рају није пријатно. И норед њега нађе се жена, нежна и тонла, и својим дубоким очима миловала га је, док не прође ужас ноћи.... Зар живот не показује исту слику?!..." „Ха, ха, ха!...." * * * У ка®ани сам. Поред мене журно промичу служитељи, стално, аутоматски, без покрета и говора. Дим се извија у густим и сивим млазевима и губи исиод обојене таванице; звук лопти билијарских. допре ми кадикад до ушију. У целом околу неразговетан жагор, налик на потмуло зујање. На би®е-у седи мамзел, нека илавокоса и лепушкаста Немица, и са осмехом гледа у зажареног ћака, који погледом прождире белину њеиих груди испод ировидне хаљине. Ипак сам од Ване отишао нерасположен... Ђаво да однесе... Оиет ноћ тешка као олово, без мира и сна. А мислио сам тако се пријатно одморити после дугог глсдања у њене мрке очи. Ништа — као да је са њом ишчезао и онај добри дух који ми је у грудима иевао тако слатку песму задовољства. Све ми је мрско, иразно, пусто... На све стране мрак, мрак! Ништа даље од мреже у којој тако угодно седе моја сумњичења и јад отуда. Осећам како расте моје рђаво расположење и зле мисли подижу своју главу. Куда? Како? — И опет пливам но водама расуђивања. Ах, тај бедни мозак!... Шта могу најзад да очекујем? Јесам ли, збиља, заљубљен? Је ли то најзад тражени мир? — Но, но!! — Могу ли сад отпочети на чврстом темељу зидати? А зар стварност има штогод на чему би се могли здрави темељи поставити? — Ба!... Будалаштина!!.... Дакле, навући на со свечано одело и намирисане рукавице и са укрућеним вратом и лицем које одаје мину про®е-

сора латинског језика, стати нред доброга папу н тако и тако: „Ваша ми се кћи допада, дакле" — и т. д. Или још боље: начинити излет у двоје, у сумрак, и ослушкујући с њом досаднога славу.ја, са „узбурканим срцем и потресеном душом" пасти пред њом и : „Леонора, Деонора, „Бог је сведок да сам твој!..." Ихи, до ђавола, како сво то звони! Глупо, ужасно глупо и по мало идиотски. Слабост — то је име за сву мужевљу јачину према жени. „Мап §еМ 80 пћегаП ћеппн ип(1 зисћ! зсћНеавНсћ ^иПисМ ђеГ еншп ДУе1ће...." Но збиља, красна утеха! И нред извесном госпођицом Ваном ја застајем и осећам лупање срца (светитељу, она је идеал од женске и свемогуће) и пред тонлином њених очију мене обузима такво расноложење и милина, као да ми млако млеко протиче кроз груди. — Ах, Госиоде, већ тако далеко? Не могу без ње. Она је дакле за мене свеколики култ, сопс1Шо 81пе диа поп за живот ?.... Но, то би одиста била идеја, величанствена идеја.... Не, не, не! Нећу и мир! Затварам своје капије и срцу свирам песму самообмапе. Мрзићу је за то што је волим (какав згодан иарадокс !)... Не дам да она иостане све: вера и Бог, моја мисао и оличеност, ја сам... Не, ја хоћу Ја да останем и ћав1;а! Иаметноме је доста. — Јер сви путеви воде само једној тачки - разочарању !.. А11 п&М, мој добри Уајлде... Хе, хе, како је то генијално! — Зар не?... Још чашицу гаерија!... * * & После неколико дана. Био сам потпуно за себе. Хтео сам се подати другим утисцима досаднога дана. Већ ми је отужна до неиздржљивости једина мисао: Вана и њен снежни врат са меким увојцима мрке косе. Покушавам да дођем до резултата: како се све то увукло у моје биће и тамо као тешка болест угризала, бола и уједала.... /Гагано, иостепено, тајом прикрадало се неко потпуно страно лице и увлачило у моју душу, у ток мојих мисли, кидајући, ништећи атоме мога расуђивања; тамо је простирало своју широку застирку да мирно отпочино; тамо је отпочињала сјати нова ватра, чиј је плам жегао, пекао, распињао. Једна или друга уморна мисао кришом је провиривала као миш из своје рупе из растројених делића мога мозга; она се пропињала, купила, грчила, стењући под тешким дипресијама. Мозак је пипао, хватао, тражио, а није могао разумети огледало у коме се душа огледала; није иојимао онај оштри, подсмешљиви смех малога срца које је и даље вило своју задовољну песму.... Еоцка је пала. Пустио сам да буде. Шта хоћу сад? Зашто постајем тако жустар, срдит, љутит? Зашто нретурам по праху разбијених мисли и хоћу да аргументујем иоуздано и снажно? Еако је све то глупо, идиотски, сумануто? И нерви сви запаљени и тело дрхће између својих