Nova iskra

— 133 —

Рафаело Санцио сагоретина, а над слепоочницама такав притисак и у глави ужасни убоди... А из пријатне полутаме одваја се јасни, разговетни вео, са бескрајно финим , паучинастим облацима. И из љегова оквира мене сажижу два дубока црна ока и снажне беле, женске груди и витки удови маме, заносе и распирују моју болесну жудњу, и ја падам ничице пред тобом, жено, сирено, медузо, и мој се мозак раствара у пијанству, наслади, сладострашћу — мртав сам.... * нс * 8аИ,о шог1а1е. Дакле, да покушам. Последњи пут, Моја сумњичења тако су сићушна, да се са поузданошћу смем одважити на тај екок. Осим тога верујем, да се никад више нећу тако „јако" заљубити. Шта ме се тиче, шта ће ко рећи? — Ја знам, они сви очекују — неће им бити ништа ново. А Вана? — Хм, хм... Уверен сам да она, поред све извештачености да остане равнодушна, одавно лови ту реч. (У осталом, ту је и крајња тачка свакој женској љубави). — Све једно је. Уморан сам сама себе, својих хладних мисли и можданих снова. За срећом, за срећом!.... Хоће ли се живот, он се мора тражити извап нас, не у нама. Иначе, не стигне се далеко. Несаница у ноћи и расплинутост мозга као крајњи резултат. — Падам пред Ваном и верујем, да је она тај нови живот, тај нови Бог коме жртвујем све.

Осећам како се нека невидљива светлост упија у моје нерве; осећам како све око мене у пролећној природи, све што расте, тера, гони пупољке, све што ноказује живот, силу, младост, ■— како се све купи у мени у један једини, велики, снажни узвик. Жедан сам тога узвика; прислушкујем док моје прислушкиваље не отпочне добијати облике нејасно, слатко, раздируће чежње.... „ 1п боћшзисМ, ,Дп бећпзисМ 1еђ' 1сП !..." * * * Једног предвечерја. На усамљоном бредгуљку стојимо сами. У наоколо тисуће од лаких, светлих боја, стотине сјајних, јасних зракова. Еришом погледам у Вану. И нри томе иогледу иста се таква светлост са свима могућим вибрацијама разлива у мени. Корак ближе. „Како је све то дивно, неСедијска Мадоиа обично дивно! Видите ли?" „Да!" „Ове боје, ови покрети, ови облици, овај живот што је у свему томе; ови нови сокови, чију снагу тако жељно удишу цвеће и дрвеће; ово пебо које не раздиру бразде од облака, ах, све је то тако необично, непојмљиво не бих могла разумети, да све то објасним." „Ви зацело волите природу?" „0, можда и сувишо! — Али не природу кад се посматра са каквог седишта или узвишеног места, него природу свакога дана и свију времена. И кад су уз то ове боје, ови покрети и облици тако лаки и срчаии, кад се помисли да се иза свега тога налази један нови, необични свет који живи и кличе, чезне и уздише, и онда помисао да се томе свету не може ближе прићи и живот одједном постаје тежак и уморан." „Тако не говори девојка која, ће у скоро можда свити себи миртин венац око главе". (Оа неком унутрашњом радошћу увек окрећем разговор на ту страну). „Тја! То је још тако далеко". „Но, но! Тако говоре све девојке које само на то мисле". „Будите без бриге!" „Зар није најзад и то досадно тако сам непрестано ићи? Човек се осећа необично, чудно му је око срца, час би пре да изиђе из те мрачне пустаре...."