Nova iskra

— 134 —

„Да, да, у сумраку је слободпијо у двојо шетати. Нарочито са обзиром..." „Али ја Вам говорим о помрчини у животу, и несносној пустари са помало тек вечерње светлости..." „Ха, ха, ха!...." „Са свим озбиљно. Шта бисте, на прпмер, Ви рекли кад бих ја дошао једнога дана и затражио вашу руку...." „Вбог тога што је пријатније у двоје ићи кроз сумрак?" „Или и због Вагаих ногледа у оиште." „Но, но!— Вндите како се свет већ разилази?" Пауза. Идомо даље јодно поред другог. Ћутапе обузима обе стране. Можда мислимо обоје једно исто; само што со један још не усуђује да отпочно, а други не зна треба ли. Волим и ово ћутање, и ако се и даље борим. Ужасна борба, у којој се губн и ако се добије; борба дужности човека, јопт неодређена и неизрађена мисао : могу ли ? Све сам б.шже њој. Осећам како ме њен вроли дах као усијан жар бијо по лицу. Покаткад руко нам се и нехотице додирну и ја кроза се осетим дрхтавицу сличну дејству електричне варнице. Једном ми ветрић нанесе прамен њене косе; осетих га на лицу и јачо стиснух свој штап. Смркло се. Сами ми смо у забаченим алејама. Паузе су нам још дуже. Ја се задовољавам да учиним по какву нримедбу без смисла. Вана шара врхом суицобрана по песку. Покаткад подиже очи и погледа ме дуго, петренимице, дубоко. Шта сво пијо хтео рећи тај поглед. Ваљало је само примити њихов одговор и лед би се нроломио. Чудиовато, поред свега тога, ја пред собом ненрестано видим провалију коју ваља прво прескочити, па онда тек доћи у миртин гај. Да не сломијем ногу? До ђавола, опет тамо у позадини мога сазнања јављају се добро очуваие коитрадикторне мисли и почињу кљуцати но моме мозгу као ситни мишићи својим оштрим зубима. Исусе, Светитељу мој, опет онај исти ток старих мисли у свој журној брзини, све док ме мозак не заболи. Зашто ме тако мучи моје рођено Ја и копа гроб моме покоју и блаженству; зашто не затворим очи и раширим руке сроћи која ме чека ?!.... А мирис њезина тела све се јаче уппја у моју крв. Вулкан сам и нламен који сама себе сажиже; слеиа, бесна чожња, да се бацим пред њу као преостали, послодњи витез и са највећим блаженством пољубим крај њоне одеКе. Покатшто изгледа ми као да јо и сама снромна да прва отпочпе; чини ми се као да потиуно осећа и зна. Опажам то: и моје самољубље расте. Слатко ,је човеку бити љубљен од жене, ма и поред еамо задовољене таштине.... Чини ми се, да видим очи пуне влаге и усне како дрхћу и целу снагу како трепери као танки лист јасикин. И усне као да шапћу страсно, жудно, жељно: „Узми ме,

узми!".... И дах се све више припија уз моје лице као јара ражарена жарко, руке нам се све више додирују и ја као да осећам под својим уснама њен снежни врат са његовом топлом белином јасминова цвета и ситно локне са одсјајем растопљена злата нспод мрке дуге косе, где се мсто иод мојим рукама.... Еако да нијо била лопа, како даније мила и чиста! Еако да није слатка љубав твоја, жеио, Богородице, мајко! Волим те, Вана, волим! Елечим у жудњи својој пред тобом, просим пред твојим ногама сву твоју заносну красоту. Али ме но чини робом својим. Остави да будем сво.ј! Нијо сулудо што од тебе тражим. Јер није љубав женина охола и силна, да со не погне и не савије •— љубав је њена слатка и слаба, топла и понудиа.... Волим те, Вана, волим!.... * * * Последњи пут видесмо се у цркви. Пред олтаром стајала је Вана и губила се у диму од тамњана, што се около ње вио у мрачне сводове високе цркве. Око главе имала је миртин венац, на соби дугу, белу одећу од свиле. У новој опреми изгледала је више као какво ваздушасто биће, са лицем које је било блеђе од њене венчане хаљине; са очним канцима црвеним и отеклим; са очима које су се из оних дубина заустављало само на једној тачки на иконостасу. Вана, то нијо бпо вишо твој тоили поглод, благ и искрен, тојо био поглод човека коме вуци разносу све душпно благо и он остане са једном једпном, равнодушном мисли: бити или не бити — све једно јо. Гледао сам и сам тамо где се њен поглед задржавао. Било је Богородичино носвећење цркви. Гледао сам Вану и мислио на Долчијеву Св. Децилију. Исто осећањо, које ме је некада обизимало при посматрању те слике, владало је и сада мноме. Умор у души, јад на срцу. Како си вочна стална пролазности! Како је сићушан п бедан даи наше сроће нрема твојој безграничности; како су ништавни и срећа и љубав и радост, и бол и жалост, како со они сви губе и ишчезавају у закрпљу твога широког крила!.... Дакле, крај песми! Нпсам могао даље; покушао сам, али сам морао застати. Месец-два „у лопом месецу мају" и онда бих слушао опет старо звуке; од мрзовоље ие бих знао куда ћу. Вахваљујем. И поред свога тога ипак је пријатнијо сам со лопо вући досадним улицама. Да ли имам право ? Неко је негде рекао: „Добро је што нисам учинио; али би било боље, да сам ипак учинио". Можда. Еггаге ћигаапит ез!;. Кажу, да је партија но може бити боља. Добри стари, грца у обиљу и изобиљу. Чуваће је, но, то се воћ разуме: ни мајка се о детету бол,е не брине. Хо, хе, како ће се тај радовати. То ће тек бити живот! Рај са свима могућим зачинима рачунскога брака. Но, мени је у осталом све право. Свакако, не завидим му....