Nova iskra

— 174 —

данас врло вееео што сам био срећав да путујем по Родопским Висијама и да у њима проживим читав месец дана и више. Чии бих видео да је пут ужи и опаснији, а ја одмах сиђем с мазге и онда тек бацим поглед на величанствену Маричину долину, на Пловдив и на далеке Валканске планипе. Ваздух је приметно хладнији, нестаје врућине. После дужсг пељања паиђосмо на висораван одакле посматрасмо величанствене планине распрострте као огромни таласи једна изнад друге, а за леђима нам остаде Пловдив и Марица који постајаху све мањи и мањи. Пред нама су два села: Ново Оело и Јаниклој, која су Помацима насељена. Испред тих села беше нешто њива на којима забуљеие Помакиње са својим мужевииа иословаху. И ако боше крај месеца јуна, куповасмо успут дивних трошања. Јога од Маркова за дво до три стотине метара пењања појављиваху се борови све чешћи и чошћи а за тим и вите јеле. Прођосмо села која боху пред нама и ухватисмо се ионово гудура. Ми смо се само нели и пели. Пловдив и Марица остајаху све даље и даље. Ваздух је све хладнији, воличанствене котлине и брда све већи, мрак све гушћи (баш је био млад месец), пут стрменији, људи у путу сво мање, јеле и борови гушћи, а мој страх све већи. Прођосмо норед стражара које пазе на безбедност нутника. У њима беху лампе попаљепе. Ах, онда видех да је наша изрека „Прече је проче, наоколо ближе" потпуно оправдана. Ништа се ио види, ни прст пред очима. Јело се склоииле над нашим главама, те ни свотлост звезда не допиро до наших очију. Пут узан и тако стрм да мазга мора да ступа са стоне на стену. Склонљене јоле над нашим главама стадоше бости у лице, те се морадох повити по мазги. Сишао бих с мазге, али могу ли ићп? Разбио бих се о стено. Али мазга, та паметпа животиња, суво је злато за ове крајеве. Људи у овим крајевима, мислим, не би могли ни зкивети без мазге, јер она им је све, она им је иутовођ и хранитељ. Мазга тако паметно ходи, тако поуздано ступа, да доиста ни јодном не поклизио, и ако на путу леже огромно стене и плоче. Еод тако одличиих особина њоних губе со и њене три мане, т.ј. што иде само ивицом амбиза, што се радо рита и уједа, и што боз икаквог срама, чим стане а згодно је место, одмах логне да се ваља на макар каквим стварима била натоварена. Али њоне госе јој ово последње задовољство не ускраћују, већ је на сваком одморку брзо растоваре и нусто да со са самаром до миле воље ваља. Досадашњи мој страх беше увећан још и страхом од разбојпика и дивљих зверова. За прво нисам имао ни мало разлога, јер сам се уверио да нигде нема питомијег света од становника Родопа. Око 10 сати у вече стигосмо у манастир Бола Црква. Како сам се обрадовао кад јавише кириџије да смо код манастира, јер ми ноге беху од зиме готово узете. Не само манастир, већ и цела околина зове се Бола Црква. Манастир је на једпом висоравну оикољен са свију страна нопроходпом шумом, а само источна страна беше мало отвореиија. Храм је посвећен Св. Петру и Павлу. Доста је мали и с поља ноугледан. Са две страно опкољен је старим конаком који беше много већи, али је сада порушен, а развалине му се још виде. У храм не могах ући, јор доцкан дођосмо а рано одосмо. Манастир лежи на висини од 1621 м. пад морем, а 1464м. над Плодивском равпицом. Од Пловдива је удаљен 84 км. и служи управо за стаиицу конаковања путницима

који иду из Пловдива за Чепеларе или обратно. Лоти је још и место за излет Пловдивцима, који, желоћи да избегну несносну врућину, долазе овде и проводе по неколико дана. Овде нема врућине, а вода и ваздух јединствени су (али исто тако и манастирске буве и стенице). Огромна и непроходна борова шума чини те је ваздух на дану особито пријатан због борових испарења. Дивљачи у шуми има миого, па чак и медведа. Околина манастира обилује јагодама, малииама, здравцем, а где има ливада, оие су бујне и миришљаве. У околини манастира не успова никакво поврће, те, ако што затреба, мора со из Пловдива донети, а остале намирнице, као сир, масло и млоко, допосе сељани из околних села, то иродају гостима који се овдо проко лета палазе. Сам маиастир, због својо сиромаштине, но можо ништа пружити оеим, по комо путнику као и иама, најскромнију поиуду. Манастир и околииа имају црквеноисторијски значај, јор некада беше сва околина Бело Цркве окићена манастирима мањега реда, те ово беше као Родопска Света Гора. До манастира може се колима доћи насипом, који је са северне стране (на којој је етрапи и Пловдив), а са југоисточне стране ка солу Хвојну иде се само пешице или на мазги (ово послодње ротко, јер јо веома стрмо). Насип за маиастир јесте ограиак главнога насипа који је напред епоменут и који води до Хвојна. Конак и двориште манастира врло су запуштени, јер овде борави само један калуђер и мало послуге. Маиастир је упућен да се издржава од прилога. Кад смо стигли у маиастир, добисмо једну прљаву собу и још прљавију иостољу (сламњача и поњава). Вочорасмо ражепа хлеба, сира и млека и то ми пријаше тако као иикада дотле. Легоемо, али се од „насјекома" пе могашо спавати, те устадосмо око 4 сата у јутру. У 5 сати почесмо еилазити са југоисточио стране ка насипу за Хвојио. Ала то бешо дивно јутро! Ми смо над једном дубином од преко хиљаду метара, а том дубииом точе Чеиоларска Река, а преко ње ноново со уздижу огромне планине, једна изнад друге. На истоку тек се иомаља сунце мучећи се да пробијо маглу која је попала Марицу и њепу околину. Цела југоисточна страиа је отворена, те продставља дивну паиораму. Око нас свеж јутарњи ваздух иомошап са мирисом здравца, који иас са свију страна опкољаваше. Гдегде су красне ливадице а из даљине одјокују звонцад оваца и лавож овчарских паса. Ми се непрестано спуштамо и после читавог сата и више сиђосмо на насип. Још мало насипом па ее у огромној котлини указује красно село Павловско са својим лепим кућама и џамијама и нешто њива и ливада око села. Павловско, и ако је велико село, изгледа да се шћућурило у подпожју високих планина с јодне и Чеполарско Реке с друге страпе. Насип је на висини од неколнко стотина метара, па те је страх погледати испод себо, а учиниш ли то, спазићош у једном тесиацу прикљештоно село Шејтаново. Шејтаново је дубоко испод нас, а чини ти се да би га руком дохватио. Боже, како ли ти људи живо, како ли излазе из те своје јазбине? Правећи јодан полукруг око села Павловског, а све високо над њим, могли емо га 2 до 2 1 / 2 сата непрестати посматрати, док најзад не искрсну пред нама и соло Хвојно. Сад смо над Павловским и над Хвојном. Ова два села раздвојена су Чепеларском Реком и нешто урађеним пољем, а са свију страна су висови. Око Хвојна спазих