Nova iskra

— 222 —

Моравски Велехрад. — Оловенски апостоли 'Лирило и Методије, који су од 864.—867. зајодно радили у Моравској на утврђивању хришћанства — раставише се 867. године, када Ћирило (на нозив напе Николе I) отиде у Рим да положи рачун о раду свом и свога брата. Ђирило умре у Риму 14. Фебруара (п. н.) 869. (нли 868. год.) Мотодије постане за тим енископ Моравски и Ланонски и изради право да се у црквама

може унотребљавати и словенски језик за литургију. Родине 885. умре у Волехраду где је и иогребен. По смрти његовој краљ Сватоплук (син краља Растислава, који беше, преко грчког цара Михајила III, позвао Ћирила и Методија) прогна ученике Св. Апостола, који побегогае к нама на Балканско Полуострво, а цркве своје поново иредаде утицају Римском. —

ХРОНИКД

11 д V* к л

Нбжице а не ножнице (Прилог српском језику) У причи Девина судбина („Оиозиција" за 1904. годипу број 122.) где јо уонште језик леп и гладак, нишо овако: „У њега јо (у Деве), господару, и шишана старога Али-бега Сточевића.... Он њеним синџирлијама коље Турке зулумчаре, докле со оком сагледати могу, а пресеца јодеке на зворникушама као оштрим ножницама танке препредене конце " И на другим местима читам у нагаој књижевности да се ове две речи мегаају једиа мосто друго, то место речи ножице пигау неки иожнице, а то јо погрошно; јер та два имена ножице и ножнице означавају две ствари (урутке) са свим различне. Ножице су сечиво, а ножнице шкољкаста гаупљина или дугуљаста кутија у којој се чувају и носе ножеви и сабље. Сељак нећо никад да иогрегаи у говору, и да место ножице рекне ножнице, јер их има у кући и при себи, те их и потпуно разликује; а нисмени људи по градовима у северним крајовима ретко воћ имају ножница (канија) у кући, јер јо све мање старога оружја, а сељачке ножиће с ножницама не носе и не држо у кући, међутим ножица и ако имају, бар за сечење хартије, ипак их још и данас упорно иазивљу турски маказе, те пзишло да су ножнице маказе! Овоме је ишла на руку и школа. Ево како се чита н учи из уџбеника по основним школама: „Ножнице. Мала Ката радо се играла и иожницама (маказама). Чошће је мати опомињала: моро дијото, осакатићеш се те остати несрећна до вока; али Ката не слушаше. Јодном попне со с ножницама у руци на столицу, а столица со заљуља, те онда иаде тако несрећно, да пожпицама прободо пос и око. Како ли врисну

од*грднога бола?! Одмах дотрчи мати, и одмах дође и лекар те навалишо облогама из хладне воде, и крв обуставигао, али Ката не имађагао вигае ока, него остадо и ћорава и саката носа, те иагрђена за на век."') Људи би а у селу сити насмејали кад би им неко рекао да се може ножницама негато иосећи и пресећи; али су ипак и сељачка деца морала толико година читати наведени чланчић, јер им тако учитељи казују, а учитељима опет тако препоручује школска комисија, те се тако и на тај начин скоро пола века читало и учило, док ноје тај чланчић нре седам година (1898.) изишао из обичаја, т.ј. избачен из уџбеника, али с уверењем да су ножнице сечиво! Тек претирогале 1904. године Стево Чутурило написао је уџбеник Читанку и поново уноо помонути чланчић, поиравивши многогодишњу неопажону погрешку школске власги, те ће од сада и у Краљевини Србији и ученици и учитељи читати и знати да су ножице сечиво, а ножнице сасвим негато друго.*) Вук у својом речнику од 1852. год. стр. 424., болежи: „ножице, 1 р1. сНе Зсћеего, ГогГех, сГ. маказе." А маказе као турску реч упућује на ножице стр. 342. На страни 841. забележено је да се у Славонији ножице кажу шкаре. То ћо бити пре италијаиска реч, као гато су маказе турска. На истој страни Вук је заболежио „нбжница, 1'. (у Ц. г.) и од сабље и мача, сНе ВсћеИе, уадта, сГ. ножнице, коре. Нбжнице, 1. р1. сНе 8сћеМе, уа^та, с!' ножница: Од мачова нагаијо иожиица —".') Ј ) » Читанка уз Вуквар за основпе сриске школе. Прегдедала и одобрила школска комисија*. (У Београду у Државној Штамиарији, стр. 41 у оба издања и од 1871. и 1874. године). Ја сам ту реч иоправио у Царнградском издању 1889. године цри штамиању школских уџбеника за Маћедонију и Стару Србију Читанка за I разред основне школе у Отоманској Даревини, стр. 45, Дариград, 1889). 2 ) Стеоо Чутурило — »Прва Читанка* за основне школе у Краљевини Србији, стр. 39, Београд, 1904. 3 ) Вук овде (стр. 291.) изједначује пожнице и корице. И ако се на извесним местима чују коре место пожница, али у већине народа неје баш једно и исто зиачење. Ножнице су једно, корице друго, а кора и коре са свим треће. Кад се нож стави (увуче) у ножницу, тада се не види цело сечиво ножа, него само дршка, и то