Nova iskra

— 279 —

Р. ФРАНГЕШ МЕДАЉА

селог оног расположења, у коме сте — лаганом ногом — ступили на овај оточић; душом ће вам овладати нека меланколија, којој се не можете отети. Горка вас та чаша неће мимоићи, пи када пређете прекб слупаног дрвеног моста, па се на једном нађете пред великом мермерном плочом, у којој је ванредно мајсторски исклесан турски један натпис. Плоча је ова право уметничко дело, јер су јој типови арапских слова — чудних оних кривуља — тако вештачки и нравилно исклесани, да их се чисто не можете да нагледате. Али слаб вам је ужитак у томе послу, јер, на жалост, плоча је ова намештена у ниској, напуштеној, полумрачној капији, а сва је прекрита прљавом прашином. С десна и с лева узидан је немачки и маџарски превод. И кад сазнате за садржај тога натписа, душе ће вам се боно дирнути рапсодијски они звуци некадашње славе, пгго кроз тамну ноћ посрнула света из рушевина очајнички кликћу. „Непобедими Махмуд-кан освојио је овај тврди град 1789. од неверника и ударио довде границе царству..." Имао сам прилике да видим више таких натписа на Фетисламском и Нишком граду. Све, што је источњачка машта могла бујним и кићеним речима у славу оснивача тих градова да испреплете, на маленом је простору у хладни камен исклесано. Непобедими је оснивач обично велик као Александар Македонски, а срећан као Дарије; слава његова обухвата свих девет небеса; царство му се протеже до граница света, а учвршћено је ступовима до иеба високим. Таки је један ступ и тај град обично рају иодобан — утврђен на страх неверницима. Прошавши кроз још једну градску капију, над којом се диже велика нова касарна, нађосмо се у нечем — не знам, како да га крстим — у нечем, што би требало да буде сокак. Узана је то путања, да се једва може неколико људи мимоићи, тарацана цигљом ороњених бедема, свакако тековина новијих времена. С десне и с леве стране подигнуте су високе ограде од дасака, на којима

је свака руница брижно затворепа. Турчин не воли да му проФано око гледа светињу дома његова. Изнад тих високих ограда наднеле се пребујне крошње разноврсних племенитих воћака, а гдегде тек из тог зеленила провирује висок црвен кров од ћерамида на ниским кућицама. То је дакле сокак, као што нам и наш чичероне потврди. Ада-кале је управо пространа и велика башта, пуна дивнога воћа и сочне зелени. Винова се лоза пење по неколико метара високим летвама, што су у разним облицима поред тараба позабијаио, а на све стране између бујног зеленог лишћа висе големи гроздови као шећер слаткога грожђа, Па онда посвуда, по впнородној лози, провирују јабуке, крушке, гуње, брескве и тамновијолетна персијска шљива, која је тако родила, да је једва гране носе. С једног таког огранка нисам могао чисто очију да макнем; кад би га обасјана овако пуним светлом злаћаних сунчаних зрака мајсторска рука на платну насликала, не верујем, да бн могли замислити леишег 8Ш1е1)епа. На „сокаку" не сретосмо ни живе душе доли једну булу, што с малим дететом брзо кроз капиџик у башту уђе. Немојте мислити, да је то била можда каква чаробна Зулејка, коју Мирца -ШаФи не би могао усиоредити е анђелима у рају ил' звездама што на небу сјају — вита стаса к'о у јеле, а очију од газеле. А није била ни обучена у кадиФли -беас-антерију, извезену златном и сребреном жицом, нити су јој биле широке шалваре од зелене свиле. Не, обична је то била була у црном, широком, припростом оделу, повезана белом марамом — а на голим јој погама мало сумњиве чисгоће, место златом везених стамбол-папуча, клопоћу дрвеие нануле. Иначе ни живе душе, но свуда мир и тишина, као да се каквим гробљем шетате. Још мало па хтеде да ностане несносном та мопотонија, да се на једном не нађосмо на ниској обали дупавској. Ту — мали један дечачић у лепим, новим димлијицама, турио Фесић с кићанком на врх главе, сео у траву и забавља се пуцајући капсле с малог пиштоља. Не иамтим, да сам скоро видео тако лепо дете с отвореним, сјајним, ванредно красним и живим очима. Кад сам га хтео по лицу да помилујем, накостреши се на ме као дивље маче. А после за одбијену моју милошту испрати нас — нуцањем из пиштоља. Што ти је турско дериште! Прошавши кроз још неколико таквих впсоким тарабама ограђених сокака, ево нас пред једном старинском лепом кућом турскога типа. То је стан и уред управника овога отока. 0 кућу се ову веже ваздаи историјских успомена. Овде су, на прилику, изгубили главу сва четири велике дахије: Мула-Јусу®, Кучук-Алија, Мехмед Фочић и Аганлија, крвници они, што су дали повода Еарађорђеву устанку. Када их је ЈЈначки Вожд после славних по-