Nova iskra

— 280 —

беда иотиснуо у Београдску тврђаву, побогоше они кришом низ Дунав и задржаше се код свог пријатеља Ибрахим-бега, заиоведника Адакалског. Ме1>у тим је огорчени народ захтевао главе сво.јих крвника; те царском комесару, који је имао да измири Србе са султаном, босанском везиру Бекир-паши, не преоста друго, него да заповеди Ибрахим-бегу, да поубија дахије и да им главе пошље у српски табор на Врачару. Мисију је ту имао да изврши војвода Миленко Стојковић. Ибрахим-бег, иокоравајући се заповести царског векила, показа Миленку собу, где су дахије баш сели за богату со®ру. Миленко опколи са својим људима собу и сву их четворицу кроз пенџер поубија, мртва им телеса побаца у Дунав, а одсечене главе даде једном Циганину, да их у Дунаву опере. Али се несретном Циги — црна му мати — Аганлијна глава откотрља у воду и никако да је нађе. Место награде за крваву своју работу извуче јадник пет стотина — батина по табанима. Преоста иам још да кроз мрачну Су-капију узаном иутањом сврнемо преко бедема у чаршију. Што је древном Римљанину био Форум, то је оријенталцу чаршија, центар свега јавног живота. Адакалска је чаршија малена и скромна. Иа раскршћу двају сокака, тарацаних познатом оном калдрмом од округла камена, од кога ће вам ноге да отпадну, ако дуље но њему идете, — неколико источњачких каФаница н дућана, то вам је све. На дугачким клупама пред каФаном неколико зачалмљених Турака прекрстило ноге; пију каву, пуше, ћуте и доста презирно гледају шаролику нутничку нублику, што се у зноју лица свога по чаршији врзе. На столовима сервирана разноврсна конФИсерија што вам је чаровни исток може да пружи; ту је Цариградска алва, рахатлокум, шећерлема, долдрма, на слатко од кајсија, трешања, гуња итд., а све то због безбројних муха прекрито прозирним тилом јако сумњиве боје, да би жестоко дошли у конФликат с укусом, ако би вас срце повукло да осладите уста тим даровима бајног истока. Преко пута изнео дућанџија у широком и отвореном пенџеру сву своју робу на пазар. Имадете ту високих тамноцрвених стамбол-Фесова, па свилом везених марама од прозирног беза, па златном жицом искићоних паиуча и ридикила од кадиое, па стотинама других тоалетних артикла, који ће вам се ванредно допасти с укуса, којим су фини и бизарни арапски орнаменти по њима извезени. Од свега тога мала ова турска база слабо што треба, сва та роба нађе свога доброг купца у путницима, јер свако жели да понесе по коју успомену с Ада-кале. Пород трговчића отворио свој посао дуванџија ексквизитно оријенталног типа, великих, сјајних, меланхолиадих очију, а кукастог семитског иоса. Ту можете поред сваке врсте финог турског дувана купити и илустрованих карти, ствари без којих се —

као што је познато — модерни путник не може ни да замисли. Због тога се иред њоговим широко отвореним иенџером на дућану сакунило највише пуб.шке, па разгледа и купује карте, да још под ирвим утиском свога боравка у чудном овом свету својим милим и драгим на дому оправи неколико срдачних и топлих иоздрава с овог оточића. Друга група шаролике публике поседала за дугачке столове иснред каФаница и задубила се у писање бришући сваки час зној са врелога чела. Како нисам никога видео, да пред каФаном послужује, ударих два пута штапом о прозор и одмах се мусаво једно и чупаво момче указа на вратима. — Бир шекерли каве гетир бана! (Донеси ми једну каву са шећером). Он ме мало чудно погледа својим дремљивим очима, и за мало времена донесе ми један Филџан турске каве финог оног арома, каква се само по оријенту може добити. — Бујрунус, еФондум ! (Изволте, господине). Нама за леђима сакупило се ваздан турске дечурлије, нудећи на све начине путницима своје услуге. Како смо ми са „запада" научени пити воде уз црну каву, дозвах опет ка®еџију да ми донесе — бир кадек тазе су (једну чашу хладне воде). Једва што сам те речи изустио, настаде дрека и гужва оне дечурлије иза нас, да се нобију, тко ћо да донесе у доста прљавој Флаши, што на столу ста.јаше, свеже воде с оближњег бунара. Вика та хтеде и даље да потраје, да се из далека не иоказа импозантна појава старог једног Турчина ванредно блага и умиљата погледа, са дугачком као снег белом брадом. Високи ®ес зачалмио белим турбаном, преко рамена пребацио кратак, крзном оперважеп јелек са широким рукавима. Поред њега иђаше омален, крупан човек у западно европском оделу с Фесом на глави. Деца беху закрилила узани сокак, а ником од њих ни на ум баш да не падне, да старцу начини пута, док енергичан подвик његова пратиоца: Оуз бре, ченгене гуребет! (натраг, цигански бескућници) не прокрчи мало места, да могу проћи. Старац тај беше главом Муста®а-бег, до пре неку годину кадија на овом оточићу, онај исти који је 49. године иревезао Кошута Лајоша на своме чамцу на Ада-кале, кад је бежао у Турску. МустаФа-бег онрави селам на све стране, седе на место за њ резервирано, камо већ годинама долази. Мусаво му оно момче донесе каву и наргиле. Старац с ванредним неким блаженством испи каву, па онда стаде одбијати густе димове, окупане у опалној води шареног наргилета. Из хладног његова ногледа по страној публици чисто вам се намеће да прочитате мисли његове, што му се ваљда по главн врзу: Како ли се све то од детињ-