Nova iskra
136 —
довести себе у такав иоложај, да му се и гори од њега с аравом подсмевају и терају комедију с њим. У природи нема иичега смешиог, ничега баналног, ничега сићушног, све је у њој озбиљно, велико и достојанствено, и све се те одлике природине реФлектирају на човеку чији се ум и душа труде да у ту књигу над књигама, да ту науку над наукама што више прочитају и науче. Нека човек седи на обали крај реке и зарони се мишљу у тај силни елеменат, и метаморФозе кроз које пролази; нека ослушне оно шуштање што га прати у беспрекидном ходу његову и помисли на живот у његовим дубинама, — и сама та глава из књиге природе, што је буде дуже читао, све ће више светлости уносити на савршенију половину његова бића: на дух и душу његову. И облаци више њега, и земља под стоиама његовим, и трава и дрво, причаће му причу о своме животу, причу и занимљивију и иоучнију но што је ма која коју је човек написао. И кад корачајући кроз живот човек оде да по који иут и ту причу слуша, богатиће и величаће душу своју, мирније ће о смрти мислити и мирније
ће ићи у неизбежан сусрет с њом. А сама таква нодобност његова начиниће га већим од осталих и у најобичнијим иословима свакидањег живота а већ у раду на каквој великој и племенитој идеји несумњиво ће га учииити победиоцем. Па како пред свима нама стоји започето ,-1 недовршено остваривање најплемени гије замисли, замисли о слаки, величини и сјајној будућности читавога нашег српског народа, у колико они што раде на остваривању те идеје буду више култивисали осећањео Лепоме, у најширем обиму његову, у толико ће силнији бити у тој борби за величину и славу целога Српства. Душевне одлике: племенитост, честитост и велика и широка љубав, и кад су пролазиле и кроз најстрашније перипетије, на крају крајева рушиле су све ирепоне што су им на путу стајале, и на највише врхове .људског, друштвеног и нарочито нацијоналног земљишта победоносно су забадале заставу своју. Те високе душевне одлике ја желим свима нашим радницима на д|Јуштвеном и иародном усавршавању, а они ће их све добити једино идући иутем Лепога у свим, и духовним и физичким нојавама његовим.
За слободом
Кроз бескрај плови ноћ... И небо бљеска У плавом сјају, блистајућ у води : То у дно слазе свјетлила небеска Док струја снова низ пучину броди. А по дну леже шкољке и корали И морске звезде над травним лежајем, Све док меки сјај их не распали Чезнућем болним за небом и сјајем,
И страсно дрхте, ал' немају силе Из траве да се издигну изгниле — И душа моја често тако тегне, Ал' гело не да, ка вјечној слободи !... И тужна она опет земљи легне, Кб морска звезда у дубокој води. М. Димитријевић