Nova iskra

— 137 —

X инко СмРЕКАР

Народна песма

У суду Селма Ј1 агерле«

ред истражним судијом, у далеком и забаченом селу испитује се дело. За судским столом, на председничком месту, седи судија — човек врло висок, круинога тела, широкога, грубога лица. Већ је неколико часова саслушавао парбенике и одлучивао, — те му је то већ досадило и заморило га. Тешко је рећи, шта је баш највише утицало на такво расположење: да ли топлота и загушљивосг, којих беше судница препуна, да ли безначајне на,рбе које су, како је њему изгледало, засноване једигго на немилосрђу и користољубљу људском. Једно од најзанимљивијих дела, које је требало још данас расправити, беше, по његову мишљењу, молба једне слушкиње : да јој газда плаћа за издржавање детета, које је њено и његово. Из протокола, који је судија гласно читао, видело се да је тужитељка — слушкиња, а тужени — ожењен човек. Даље се сазнаје да тужени не признаје дело, и да тужитељка, која га чак иред суд изводи, све ово чини једино из користољубља, како уверава тужени. Он не одриче, да је она неко време служила у његовој кући, али он никада није био с њом ни у каквим, а најмање љубавним односима, те према томе одриче јој свако право за тражење издржавања. Тужитељка је упорно остајала при својим захтевима. После саслушања појединих сведока, туженом је понуђена заклетва, ако не пристане да, издржава дете. У одређени дан ево дођоше обе стране, да стану једна према другој. Она. је врло млада и врло преплашена и узнемирена. Од стида плаче и рупцем, који је везала у неколико чворова, брише своје уилакане очи. На њој је црно, врло лепо одело, сасвим ново; стоји јој рђаво, те се,

према томе, може закључити, да га, је добавила само с тога како би нред суд ступила што занимљивија. Што се тиче туженога, треба ,га само погледати, на да се одмах види да је далеко од сваке невоље. Има, од прилике, четрдесет година. Пријатног је лица, држи се, и у судници, врло добро. Ипак, према његову држању, не може се рећи да му је ово суђење иријатно; али он врло вешто прикрива све незгоде иоложаја у којему се нашао. Чим је био прочитан протокол, судија се окрете к њему и упита, га: да ли остаје при одрицању свега наведеног и да ли прима заклетву? Тужени остаје при свом исказу т. ј. не признаје никакву кривицу и готов је примити заклетву. При том претураше по свом бочиом џепу и тражаше уверење које је добио од пастора, а које показује да му је акт заклетве сасвим познат и да за њу нема никакве сметње. Тужитељка непрестано плаче. Необично је збуњена, јер ни једиом није погледала туженога. Чувши да прима понуђену заклетву, она уздрхта. Пошавши према судском столу, јамачио памерна да што учини, застаде у један мах и као да, обамре. Гледајући јој лице, могло би се миСлити да нимало не верује уху свом и као да сама себи говори: „Није могућно да ће примити заклетву! сс У том часу судија прими из његових руку уверење и позва слугу који беше код врата. Слуга, знајући шта треба да ради, приђе столу и потражи јеванђеље да би га принео туженоме за заклињање. Док се слуга приближаваше столу, она осети да се неко креће иза њезиних леђа. Најзад подиже очи да види шта то бива око ње, и угледа слугу крај стола где пребира књиге. И опет по-