Nova iskra

— 130 —

После неколико дана било је већ и јаја у гнезду. Затим се је и женка расквоцала, те није напуштала гнездо, а мужјак би је обилазио и невао јој, Најзад су су се излегли и нежни, голуждрави птичићи, са жутим кљуновима и страхота ненаситим желуцима. О, како су се сада паштили и мати и отац, да нахране своју вавек гладну пиладију! А кад је пљуснула киша, како су своје младунце ггажљиво заклањали крилима и загревали их! Тако су, бесумње, чинили и иоћу. Отац би им, опет, покадкад, доцкан предвече, певао крај гнезда, те веселио своју утруђену Другу, и своју малену, нежну дечицу. Доцније су се птичићи обукли, на су и излетели и отишли у бели свет. .Та их вигпе нисам могао пратити у њихову нову животу. Вех лудо ђаче кад ово посматрах, уживајући у овој безазленосги и ништа више не мислећи. После много година ожених се. Огекао сам друга добра, мила, одана — каква сам понекад сањао у младићској машти својој, само као пусту жељу. Закућили смо кућу, свили смо гнезданце своје. Али се ја тада већ више не опомињах свога детињскога гнезда са краја нашега воћњака, и ако сам радио са својом другом на свијању свога гнезда исто онако ревносно и весело, као онда, одавно, оне две птичице у трновитој огради, а у многоме и исто онако инстиктивно. Радили смо врло често више по необјашњивом неком унутарњем нагону, без многог умовања, више но некој неодољивој тежњи да то чинимо, по осећању неминовне потребе да се окућимо као и остали свет; као ваљда што су чинили и наши родитељи, и толики други сродници напЈи, од чега су остајали трагови у свим њиним мозговима, и у мозговима наших. родитеља, што је доцније пренето насљеђем и у сложај наших мозгова. Увек се нашла да се набави по која нова стварчица и донесе у кућу, да јој се нађе место, и, намепггена, да се заједнички посматра и у томе ужива, да се тоне у нека особена, необјашњива, мила осећања. Колико смо у томе пмали веселих часова, праћених ћеретањем, цвркутањем, шалом и песмом — исто као онда оне птичице! Ја нисам никакав певач. Али ме је тада само срце гонило на певање, те врло, врло често певах. Колико сам и колико пута седео увече, са својом милом другом, крај прозора наше собице, те, у тихом расположењу, посматрасмо смирај сунчев — и скоро би ми се увек тада отимала из груди по каква тиха, весела песмица. А моја би се верна друга увек тада нежније уза ме приљубЛЈИва,ла — исто онако као онда, у мом детињству, она птичица уз свога војна. 11о ја се и тада још једпако не опомињах ондашњега посматрања птица на њину нову гнезду.

Тако су нам пролазили дани па и месеци у тихој, идиличној, срећи, у неисказаном задовољству од новога живота. А једном, изјутра, кад хтедох поћи од куће на посао, рече ми женица, испраћајући ме, некако неописано меко, и ванредно нежно, а чисто снебивајући се: — Милуне, дај ми, болан, мало пара; хтела бих да изиђем у град, да покупујем које шта. Док ми је то говорила очи јој заводенигпс и засјаше, а лице јој обли нека стидљива румен. Никад је дотад не видех оваку. Имала је на себи нечега — не милога, не љупкога, већ божанскога. Подсети ме, Боже ме 'прости, на Богородицу у старој нашој цркви. Дадох јој новаца без речи и одох журно. Кад се уподне вратих кући, не дочека ме жена на улазу, како је досад чинила скоро увек. А кад уђох у собу, застадох је где устаје журио иза машине шиваљке. — Ах! —дочека ме изненађена. Нисам гледала на часовник. Чинило ми се још рано... И опет је обли иста она јутрошња стидљива румен, само, учини ми се, још стидљивија, још руменија. Ништа нисам слутио, па ништа ни испитивао — а она је свакога дана све нешто била у послу. Живели смо, пак, сами, далеко од родбине и њене и моје, да би ми које од њих могло што рећи. Од онога дана беше прошло прилично времена. Једном после ручка узе ме жена нежно за руку, па ми рече, не гледајући у ме: — Ходи да видиш! — Шта да видим? — Ходи — видећеш. И одведе ме у гостинску собу. Врата су од једнога ормана још била отворена, а иа сточићу крај прозора читава опрема... Чега ти ту није било! Ту је свежањ мајупших кошуљица, као да су за повећу лутку; ту топле чарапице од вунице, да не можеш у њих увући ни два прста; ту су, опет, капице, једне од белог конда, као да су исплетене од самих снежних прамичака, а друге од вунице у боји, као да су изливене од шећера. Ту су, даље, пелене, мекане и нежне под руком, које ће доћи од осетљиве коже новорођенчету; ту велике, топле пелене, са извезеним окрајцима, једни ружичасто, други плаво, трећи црвено као крв; ту иовоји и друго. — Ето, за то сам ти ире тражила пара рече она, иогледајући, пола стидљиво пола задовољно, час у мене час у ствари, а по лицу јој се опет разли она нежна румен. — Зар већ ?! -— оте ми се и нехотице из груди узвик изненађења. — Па морамо се, срце, бринути за времеиа. Ја знам како је мајка; сва су млађа деца прешла преко руку њених и мојих. После се не може све одједанпут. Ни птица не гради гнездо тек кад се птичићи излегу... Ај, како ми од једанпут изиђе у свести олика птичијега гнезда из мога детињсгва, жива као на јави! Било ми је, као да посматрам сгварност.