Nova iskra

Да Винчи

8а1уа1;ог пшпсИ

Севди севдум бир ефендум Аман, аман, аман! Хај, хај, џанум 'Бурђија ! Зиба Достаје!.. Доста!.. Не пивајте, ако Богаанате!.. Пе мучите ме више,

1та ти је

?

Мунта (Зачуђено) Зиба

Лма вар те не боли кад слушаш, зар можеш бити мирна, зар... (извија се) 0 севдаху се пива, а ми... а ми... Ди је наш севдах?... Ди смо ми?... Чије смо?... Мунта Не ломи се!.. Не говори!.. Смири се једном!.. (Хани) Пивајмо друго што... Хана и Пеџн (Запјевају) Припивала бумбул птица Мисли зора је, Устај, Зибо, устај злато Спремај сватове... Зиба (Скочи, оте им дахире и бади их у крај). Ни ТО, НИ ТО нећу (јаче) Ни то!.. Идите!.. Бижите!.. Оставите ме данас!... Не триба ми ни писма, ни младос', ни липота, ни живот!.. Зар се ружа за то гоји, да је на сметље бацамо?.. (бијесно) Идите! (Хана и Неџа, снебивајући се, изађу. Зиба опет иане поред Мупте и иокрије лице рукама).

Фатима (Притрчи јој) Зибо... Зибо... Немој бити дите... Зиба (Кроз илач) Камо сриће да сам дите, друкчија би била!.. Уз мајку би се привијала, с њоме би пивала, на њезиној руци почивала и била би рахат!... Мунта Не плачи... Немој... и ја ћу, чини ми се, с тобом заплакати... Немој, Зибо!... Зиба (Наслони јој главу на ирси) Кад срце плаче, могу ли очи остати сухе ?.. Ви... ви... ви не знате како боли... овди боли... Мунта Ми да не знамо?.. Ми?.. Шалиш ли се, Зибо?.. Зиба Можебит' и знате, ама не знате к'о ја... Док нисам дошла у ову кућу, у кафез ови, ја сам била слободна и весела к'о ласта... Чинило ми се, да је Алах створио свит само за ме, да ја у њему живим, да се играм и да иивам... Ја прије нисам ни знала за дерг и за муку!.. Да ми је ко о том и прич'о, не бих му вировала. Мунта Па тако се и мени некад чинило! Зиба Ама ви све лахко заборављате, а ја не могу... (заносио) могу ли заборавит' оне ноћи, кад се мисечина разлије по махали, топла, свитла, чиста мисечина, пуна чудног мириса, што ми сваку кап крви загрије и расаали, што ми сву снагу окупа, па ми се по жилама размили нешто слатко... липо... нешто што осваја, опија, дражи... па ми набрекну прси и дође ми да ципам хаљине, да се трзам, кидам, да сама себе гризем... да иивам и да плачем уједно... Фатима (Прекида је) А зар се то није и нама дешавало? Зиба (Наставља, не слушајући је) Могу ли заборавити оне сахате, кад сам, вирећи кроз густе мушебаке, са зебњом чекала, кад ће у башти почет' крцкати плотови, кад ће зашуштати јоргован и одјекнути шаргија. Могу ли заборавит' оне момке, младе, једре, здраве момке, пуне снаге и младости, кад би почели да ударају пиљцима у пенџере, да ме зову и маме говорећи о кара-севдаху, о чежњи, о милости, о некаквим јадима... Ах, кажите ми, кажите, могу ли заборавити ?..

Заборавићеш...

Мунта (Тужно)