Nova iskra

— 206 —

— „Па онда С( ,.. — Јелена Николајевна раздражено ућута. — У чему је отвар? — упита Готовцев. — Теби се не разговара, боље да ирекинем! — 0, Господе! — уздахну он. Шта ћу, ваљда да се исправим и напрегнуто да слушам ? Ја само могу да кажем: па онда ? Јелена Николајевна поћута, старајући се да се савлада. — Но, све, једно... И ево ја сам после мислила, — продужавала је она, старајући се као и пре да говори обичним гласом, — да има ипак много и другога што краси човека. Например Соња може бити неразвијена, ограничена, али може например нежно да осећа лепоту музике. — Дакле, па шта? Јелена Николајевна ускипе али се уздржа. — Дакле, с њом ће ипак бити врло занимл>иво разговарати се, слушати је... Сећаш ли се оног разговора? — Ие, не сећам се, али у осталом сад видим у чему је ствар. Мени се чини да си врло чудно поставила питање. Ако је човек у ком било погледу интересантан, онда је, разуме се, у том ногледу интересантан. То је таутологија. — Али, бол.е и да не говоримо! — прекиде Јелена Пнколајевна, бацивши на Готовцева непријатељски поглед. То што је она хтела да каже чинило јој се од значаја и достојно пажње, а Готовцев је њеној мисли придавао некакав плитак значај. Лице њено с фином линијом стиснутих усница, постаде тавно и лепо. Готовцев, ћутећи слеже раменима. — Како су детињски — елементарне све њене мисли! — мислио је он, притежући кајишеве на пледу. Ствари су биле сложене. Дође Салманов да се опрости. Сишли су доле у салу за ручаваље и заједно вечерали. За вечером кнез није скидао с Јелене Николајевне свој пун поштовања, заљубљен поглед; полазећи он јој је неколико иута чврсто стиснуо руку, желећи јој срећан пут. Готовцеви се вратише у собу. Као и пре давила их је мучна досада. а у души је кипело скривено раздражење једног према другом. — Време је да се спава, сутра треба рано устати, — рече Јелена Николајевна. Она поче да се свлачи. Готовцев иије волео да се свлачи ни да спава при светлости. Он узе новине, старајући се да не гледа на жену, а међутим је мислио: зашто постоји та предрасуда да је жепскиње стидљивије од мушкиња? Девојка — да, она је стидл>ивија; али поставши женом, она чудновато брзо губи стид и не устручава се да се у ирисуству мужа понаша тако, као да је сама у соби. Јелена Николајевна у доњој сукњи и ноћпој рекли, рашчешлзавала је пред огледалом своју дугу, тавну косу. — Како је жена ружна у ноћној рекли, номисли Готовцев и поче да говори обичним, љубазним гласом: — Врлоје интересантна лич-

ност тај бандит Музолино! Све новине само о његовом процесу и говоре. Као да је средњевековна легенда изненада постала истинита и угурала се у прозаични двадесети век. Сави новине и остави их на сто. Јелена Николајевна, накрививши главу и држећи у руци прамен косе, рашчешљавала га је чешљем. Готовцев се осмехну, старајући се да продужи и потпомогне неизвештачен разговор. — Пред нолазак нз Русије случајно ми дође до руку број „Осколков", 1 — рече он. — Тамо по пекад има врло оштроумних ствари. Између осталог једна карикатура. Прва слика, — десет дана пре свадбе; он стоји пред њом на коленима: »драга моја, пола живота бих дао, да имам прамен твоје косе! 11 Друга слика, — десет година после свадбе; он, — дебео, ћелав, у прснику и папучама, — разјарен јој пружа чешаљ, са кога виси прамен женске косе: »кад ви узимате мој чешаљ, онда бар скидајте с њега вашу косу... Каква гадост! Одвратно је узети чешаљ У руке!«... Јелена Николајевна престаде да се чешља и пажљиво слушаше. — Зашто си се сад тога сетио ? — упита она. Готовцев се за секунду збуни: видео је, да је се сетио тога баш зато, што је гледао Јелену Николајевну. — Чудновато! Просто, дошло ми у главу! — одговори он и слеже раменима. Јелена Николајевна поћута, угризнувши усницу својим равним белим зубима. — Можеш бити спокојан, ја се својим чешљем чешљам! —- оштро рече она. Готовцев се страдалнички намршти и пређе руком по коси. — 0, Господе, — уздахну он. — Слушај, Лела, та то је страшно! Ти као да нарочито хоћеш да ми направиш сцену. Збиља, с тобом се ни о чему не може разговарати! — Онда немој ни да разговараш, молим те! — Одсече Јелена Николајевна. Она се журно свукла, угасила електричну светлост и легла у постељу. Готовцев слегну гадљиво раменима у помрчини и, ћутећи, иоче да се свлачи. Тупа, тешка одвратност га је давпла. »Убио бих се! 1< — мислио је он. III Другог дана око три сата они су се у гондоли приближавали к мраморним степеницама кеја Скиавони у Венецији. Јелена Николајевна бледа и клонула седела је, старајући се да се не миче; њу је очајнички болела глава. Рано у јутру они су ношли из Флоренције. На првој половини пута до Болоње, Јелена Николајевна је била весела и свежа; вагон се клатио са стране на страну, жељезница је бесно јурила напред, улетала у тавне, загушљиве тунеле и понова излетала на светлост; Јелена Николајевна се осмехивала и дисала је из дубине груди, гледајући на плаветнило неба, на дивље громаде # « 1 Охнаци — осколпи.