Nova iskra

— 207 —

Л. г 'Да Винчи Сту Из књиге г. Д-р[Б. Николајевића'„,Леонардо да Винчи" Аиенина, по којима је милела јутерња магла. Али брзо затим је заболела глава и она је седела не крећући се ; затворивши очи и притиснувши главу на крај од наслона. Готовцеви изађоше из гондоле, и с портиром уђоше у хотел и изабраше собу. — Ја ћу одмах да легнем, — рече Јелена Николајевна. — Зар нећеш да ужинаит ? — уздржљиво и кротко упита Готовцев, гледајући је хладним очима; ето резултата, који је он предвидео: добила је што је хтела, уштедела је десет лира... — Не, нећу, — уморно одговори Јелена Николајевна, — ја ћу само да се умијем и да легнем. Молим те, буди добар и нађи ми лекове. Он (мрачно) распакова куФер и, не гледајући Јелену Николајевну, даде јој кутију с лековима. — Хвала! — рече она. — Вол>а, молим те затвори капке на прозорима, јер сунце баш право у очи удара. Свака њена молба звучала је у његовој души као лична увреда. Он затвори капке и стаде код врата. — Треба ли ти још што? — упита је гледајући у угао. — Не, хвала ништа више. — Онда ја одох, да прошетам. Готовцев изађе на обалу и прође поред пијаце св. Марка и тамо у једном каФересторану седе да ужина; затим с Бедекером у цепу пође да лута по граду. Он је ишао по тавним, влажним улицама, које личе на рупе, у које никад не продире светлост; кроз врата од дућанчића излазио је мирис поврћа и иоморанџа; по уским каналима су клизиле црне гондоле с челичним, зубчастим иосевима. Било је Фантастично и чудновато, у свакој од тих мрачних,

високих кућа са уским прозорима привиђала се по каква лепа тајна; одблесак од те тајнележаоје на женама, које сретао и које су биле стасите, с бујном, тавноцрном косом и оригиналним лицима, широким код чела и све ужим до подбратка; чинило се да је живот овде зацело морао бити некако нарочити, да он не може бити такав, као негде на Мјасњицкој или Остоженки. Све, све је овде тако лепо и необично, и тако благородна, бујна музика звучи из тог милог талијанског говора. „Тап^е ^гагте, 81§поге! 1С — понављао је у себи Готовцев речи, којим му је захвалио зидар, који је припалио од њега цигарету... Њему би било врло пријатно, кад не би било мисли о тој киселој досади, која га је у хотелској соби чекала. Сунце је залазило, није било више тако врућина. Готовцев се врати у гостионицу. Пажљиво отвори собна врата. Унутра је било тавно и загушљиво, осећао се ментол. Јелена Никојевна се номаче на кревету. Д ија — Зар ти не снаваш ? — тпхо упита Готовцев, улазећи. — Спавала сам мало, али ме сад глава још више боли... Овде је тако врућина и загушљиво! — тужно рече она. Готовцев обеси шешир на чивилуки приђејој. — Боже, Боже, како ме боли глава! Као да се лобања унутра цепа! — у очајању проговори Јелена Николајевна. Њему се одједном ражали. — Сирота моја девојчица! нежно рече он, седајући на њен кревет п мећући јој руку на раме. Она тихо зајеца и ватрено, топло притисну образ уз њега, — обрадована његовом л>убазношћу, које је била жељна. Готовцев је полагано гладио по коси. — На пољу је већ захладило, рече он. Хајде, да отворим прозоре. — Отвори... Само почекај, немој да идеш. Мени је тако нријатно кад ме ти гладпш по глави, тако не^кно, нежно... — Ја ћу само да отворим и одмах ћу се вратити. Он отвори капке и опет седе на кревет. Кроз прозор уђе ладовина. — Гладна сам, — рече Јелена Николајевна. — Зазвонићу и казаћу да донесу. — Не, не треба... Знаш шта? Хајдемо боље негде у ресторан. Чини ми се биће ми боље ако прошетам. Јелена, Николајевна се обукла, па су отишли на пијацу св. Марка и тамо вечерали. — Мени је сад мало боље, — рече Јелена Николајевна. — То јест у осталом још ми није боље, али знам, да ћс скоро бити боље; полежаћу сат два и све ће проћи. Готовцев је допратио до уласка у хотел и и кад је она уитла, он је понова поитао да лута.