Nova iskra

— 257 —

ш,

1/го осећам ноћу мутну жељу неку, Да ми лута душом без циља и наде ? Разбаца ми мисли у поноћ далеку, Испуни ме језом и немо с' искраде. И док влажна поноћ разлива свуд тмину, Хармонија мека тишине са тугом Разноси се душом куд та жеља мину, И разрива груди болном песмом дугом.

То је ваљда давна жеља срећних дана, Кад је цео живот једна жеља био, Када се рој жеља није душом вио; Носталгијом чудном, а к'о у по сана Разбуђена тражи ваљда срећне дане, И умире с тугом пре но што дан сване. Ј. Јалдиз-Бојановић

Долазак у воденицу Алфонс Доде —

ЈПГК т0 °У се зечеви зачудили!.... Гледајући | Н н н још откад себс како оу врата на воЈрамвД деници затворена, а зидови и доксат зарасли у траву, поверовали су најзад да се угасила лоза воденичарева и, нашавши да је место згодно, направили су од њега као иеки главнн логор, средиште за стратегијске операције: зечју воденицу код Жемапа... Оне ноћи кад сам дошао било их је ваљда, да не слажем, двадесетак: наместили се у круг на доксату, и греју шапице на зрацима месечевим... Једва што сам отшкринуо прозорчић, кад се — Фрр ! — логор растури, и сви зечеви, уздигнута репа загребоше у честу. Надам се да ће се опет вратити. Исто се тако јако зачудио, видевши ме, укућанин с првога спрата, једна стара, мрачна сова с мислилачком главом, што станује у воденици већ више од двадесет година. Нашао сам је у соби на горњем кату где, непомична и усправљена, седи на воденичком вретену, усред лепа и палих црепова. Један тренутак гледала ме је својим округлим очима; затим, запрепашћена што ме не познаде, стала је да виче: Бу! бу! и да с муком тресе својим крилима, сивнм од силне прашине; — проклети ти филозофи , никад се не четкају... Све једно; таква каква је, са својим жмиравим очима и намрштеним лицем, ова ћутљива сова ипак ми се више свиди но који други укућанин. Због тога сам одмах и обновио стари уговор о закупу: она ће, као и досад, задржати цео горњи кат воденице, с улазом кроз кров; за

себе ја сам задржао доњу собу, бело окречену собицу, сниску и засвођену, као што су манастирске трпезарије Одатле вам и пишем: врата су ми широм отворена; сунце греје. Лепа борова шумица, блистајући се од сунчеве светлости, спушта се преда мном до подножја брежуљка. На видику, Алпили опружили у вис своје мале ћувике.... Нигде птума... Само, овда онда, зачујеш звук од какве свирале, цвркут шљукин у деспићу илп звоњење звонцади на мазгама које иду путем... Цео овај лепи провансалски крај живи само од светлости. И сада, како можете тражити да жалим за вашим халабучиим и прљавим Паризом ? Тако ми је лепо у мојој воденици! Баш сам овакав кутић и тражио, мирисав и топал кутић, на хиљаду миља од новина, Фијакера, магле!... Колико лепих ствари око мене! Тек је осам дана како сам се сместио. а глава ми је већ препуна утисака и успомена... Бидите, баш синоћ, гледао сам како се стада враћају у мајур који је на подножју косе. Кунем вам се да не бих дао тај призор за све премијере што су се давале у Наризу ове недеље. Ево, судите сами. Треба најпре да вам кажем да је у Провансу обичај, кад наступе врућине, да се стока одводп на Алпе. Овце и људи проводе тамо по пет-шест месеци, боравећи под ведрим пебом, у трави израслој до појаса; затим, чим наступе први јесењи даии, силазе у мајур, и враћају се да, до најмање