Nova iskra

— 249 —

Број 9.

Београд, еептембра 1907. год.

Година IX.

„Нова Искра" иплази сваког месеца. Депа: на годипу 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све гато се тиче адмипистрације шаље се Р. Ј. Одавипу, власпику и уредпику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накпадно тражеље појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

©

УЗБУНА -- Ј1. Андрејев —

ога жаркога и злогласног лета горело је све. Горели су читави градови, села и засеоци; шума и ливаде нису их могле више чувати: покорно је буктала и сама шума, а огањ је растао преко сувих ливада као црвен застирач. Црвено, суморно сунце скривало се дању у љутом диму, а ноћу, на разним крајевима неба, нечујно је буктало црвенило од пожара и колебало се у потајној, Фантастичној игри; необичне, тамне сенке људи и дрвета пузиле су по земљи, као Бог зна какве животиње. Пси су престали са поздравним лајањем, које из далека зове путника и нуди му кров и пажњу; већ су отегнуто и жалостиво завијали или су зловољно ћутали, савивши се под наслон. И људи као и пси посматрали су један другога злобннм и преплашеним очима, и јасно се разговарали и о паљевинама и о тајанственим паликућама. У једном забаченом засеоку убили су старца, који није умео да каже, куда иде, а по том су бабе плакале над убијеним и жалиле његову седу браду, улепљену црном крвљу. Тога жаркога и злогласног лета ја сам живео у једном спахијском дому, где је било много сга-

рих и младих жена. Власник имања често је ишао у град; тада ни по читаве ноћи нисмо могли заспати, и са страхом смо обилазили врт, тражећи паликућу. Ми смо се тискали један на другога и шапутали, а ноћ је била ћутљива, и мноштво тамних, непознатих зграда уздизало се пред нама. Оне су нам изгледале непознате, као да их никад раније нисмо видели, и трошне, баш као да су очекивале огањ и ирипремале му се. Једанпут, кроз пукотину на зиду, пред нама блесну нека светлост. То је било небо, а ми смо помислили, да је то огањ, и жене су с виком бациле се мени, тада готово још малишану, молећи за заштиту. ...А ја сам од страха престао дисати, и нисам се могао маћи с места... Дубоко у ноћ ја сам увек устајао са топле, разбацане постеље и кроз прозор излазио у врт. То је био стари, величанствено-суморни врт, који је и најсилнијим бурама одговарао само хукањем; у дну врта било је мрачно и мртва је тишина владала, као иа дан пропасти, а у врх врта било је нејасно брујање и шум, сличан далеком степском жамору. Бежећи од некога, у стопу за мном неко је се прикрадао и посматрао ме с леђа, и ја сам се провуко на крај врта, где је на високом бедему стајао плот, а за њим далеко доле просгирала су се поља, шуме и, скривена иомр-