Nova iskra

— 276 —

зпс оког а који бп хтоо да по калдрми разаотрв ћилим, иошто у својој ирвој огорчсиости оиа хоће баш да осети сву тврдоћу у иотиуиој љеној јачини; она неће да се задовољи тиме да ногама гази путем ; она хоће на коленима да пузи и то баш онде где је нут понајстрмији и где је камење иопајшиљатије. Она не тражи ничију ни руку ни иомоћ, оиа неће да дигне главе, па нека је то тешко колико му драго; она хоће да зарије дубоко лице у прашину и ову језиком да окуси. Нилс ју је јако жалио, али је остави на миру, као што је и желела. Било је тако тешко гледати је како пати, а не смети јој помоћи, седети подаље од ње па сшшати у глупим сновима како је оиа срећиа, нли с хладном лекарском опггроумношћу чекати мирно и срачунавати, и морати у себи с тугом али спокојно рећи да неће наступити ире олакшање код болеснице док се њене старе наде не

буду потпуно раскрвавиле о Фино, сјајио богаство живота, и док спорија река живота не буде нашла себи иута кроз све жиле њена живота и не учипе је довољно тупом да заборави, док не постане-довол>но трома да буде задовољна, и најзад, најзад доволпго проста да уживау магловитомблаженству које је за много, много небеса ниже него оно које је она очекивала, и због чега је и молила Бога с толиком нреданошћу и толиким страховањем за крила да би само могла то постићи. — Он се згади на цео свет кад је помислио да је она, пред којом је он некада у своме срцу клечао тако понизно и с толиком љубављу, да је сад толико морала биги унижена, морала бити бачеиа у роиске ланце, да мора да чечи крај ограде и да се мрзне, док он, на коњу и уздигнуте главе, нролази крај ње и иозвецкује крупним новцем живота у своме џепу. (нАа.ТАВПЋЕ ок)

— Према једном одломку из туђинске бајке Бајно, лепо као уписано, већ скоро одрасло девојче зарсуца на врата старе, опале кућерине, где је становала — Смрт. Са шуштањем, као кад у мимопролазу једна санта леда окрзне другу, и клопарањем, као кад би неко претурио какве старе кости, отворише се лагано тешка, старовремска врата, и указа се на њима Смрт, са изрбл,еном косом у руци. — Шта ћеш ти овде ?! — мргодно нресрете она девојче, наглашујући реч »ти <( , у чем беше изражено и чуђење, и грдња, и одбијање. — Милост! завапи девојче. Дошла сам к теби, да тражим милости и утехе. — Какву ти утеху могу ја дати; какву милост? — прекиде је она осорно. — Милост, најобичнију милост, слатка мила Смрти!... Дошла сам да те молим, да ме узмеш са овога света — немој ме одбити! — мољаше девојче тако од срца, да би со и камену ражалило. — Не може!... Иди!... одврати Смрт суво и кратко, и хтеде затворити врата. — Али, куда ћу? — зајаока девојче. У свет? Међу људе? Да опет живим?... Та живот ми је празан, људи су ми мрски, свет ми је пуст. Ништа ми се не свиђа, иишта ми се не мили. Ја сам

иотпуно излишна на овом великом, пространом свету. Нити овај свет има за мене дражи, нити сам ја што од користи овде на земљи. А тамо горе, на оном другом свету, сама је радост и уживање. Ја бих тамо постала анђео божји, па бих делила само срећу, миље и обиље ...Ах, мила Смрти, ти си ми још једина утеха и нада. Узми ме!... Преклињем те, не одбијај ми молбе!... — Не може, кажем ти!... Иди! — нресече јој она молбу. Ви, будаласта дерлад тих година, још и не познајете свет — ни људе, ни живот. Ти управо ие знаш ни шта хоћеш... Али ти мораш живети. А, кад већ буде време, ја ћу и сама доћи за те — заврши Смрт непоколебљиво. — Онда те преклињем, да ме бар не пустиш да дуго чекам — молило је девојче даље, горко плачући. — Добро; то ти већ могу учинити — прими јој Смрт. Запамти: после три године, три месеца и три дана доћи ћу к теби! — рече Смрт зловол>но и залупи врата, а канда нека необична пакост сену у њеним шупљим, иначе безизразним очима. Девојче оде с њена прага јецајући. Три године, три месеца и три дана... читава вечност! * % Није пропмо много времена после овога, а девојче се упознаде са једним здравим, лепим и

Ж и в о т