Nova iskra

— 277 —

вредним младићем и заволеше ое — искреио и жарко. После године-и-пб дана они су били муж и жена — најмилији и најсрећнији пар људи у целој околипи, и ако сиромаси. А после даље годиие-и-пб држала је она на крилу своје првенче, које је па њу гукало, а она му, пуна среће и блаженства, тепала љубећи га: — Животе мој!... Мил>е моје!.. Светемој!.. У том се створи иред љом ледена Смрт, са изрбљеном косом у руцн. — Дошла сам — рече — да ти иепуним молбу од пре три године, три месеца и три дана; спреми се да пођеш са мном. Млада жена, ужаснута, притигате чедо своје на груди своје. Она је у срећи својој била и заборавила на догађај од пре толико времена. — О! — јекну она сад болно — заборави на будаласту молбу моју, страшна Смрти! Ја нисам онда познавала ни свет, ни живот, ни л>уде. Сад сам их тек познала. Та живот је пун наде, свет је пеисказано леп, л>уди су мили и добри.... — Постаћеш анђео божји, горе на оном свету, пак ћеш делити само срећу, миље и обиље' — прекиде је Смрт леденим речима, а канда и овај пут сену пакост у њеним шупљим очима. — 0, не ругај ми се, грозна Смрти, већ погледај на ово невинагаце! — зајеца она. Она је, ево, анђео божји, а ја... ја сам негато јога вигпе од тога: ја сам анђеоска мати... У њему ми је сада сав живот, поред њега ми је цео свет, уз њега ми је сва срећа, свако мил.е и обил>е... 0, страгана, о, ужасна Смрти, буди ми милостива! Та пусти ме сад тек да живим; ја те молим, ја те преклињем — ја те заклињем невинашцетом овим својим, овим анђелом божјим, којем треба нега, којем треба мај ка... — Добро, де, добро! — прекиде је мргодно Смрт, обрћући главу устрану, као кад би хтела сакрити сузе, и —■ игачезе... Срет. М. Аџић Сећаш ли се?... На западу, у дивном руменилу вечерњег неба, губио се и последњи зрачак јесењег сунца, и тихо, клецајући ногама, огрнута белим огртачем, ступала је зима. — Сећага ли се? — Дуго смо стајали непомични и, са стрмога брега, тужним оком посматрали одлазак сунца, које смо тако волели. — Ко зна шта си тада мислила, јер су ти се груди бурно надимале а око ти је било влажно као пролетњи цветак окупан јутаргвом росом. Моје су се мисли биле растуриле и расплиниле у вечерњој тмини, и дуго ломиле док се поново нису зауставиле на теби замишљеној. Кад сам те погледао, сунце је давно било загало, и слато руменило показивало је траг његова одласка, а високо над нама, по плавој небесној пучини, јавл>ао се месец и својим оребр-

настим зрацима, иродирући кроз голе гранчице врбе, мегаао се са твојом злаћаном косом. Гледао сам те, — о, како си била лепа Уш1а!.. Пружила си ми своју дрхтаву руку и шаиатом рекла »Хајдемо ! С( Од реке је подухивао хладан ветрић, који се играо са твојом бујном косом, а сухо лишће шугатало је под бахатом наших ногу. — Ћутали смо. Било је дивно вече, једно од оних вечери позне јесени, у којима се душа одваја од тела, да заблуди по неизмерној пучини звезданог неба. И даи је леп, али је лепша ноћ, ноћ тиха, јесења, у ^ојој се осећа дах свежине и мирис пожутелог лишћа; ноћ у којој слушапт узбудл>иве звуке Фруле, лепше од прижељкивања славујева. — Ја страсно волим ноћ, али ову ноћ највише. Наслоњена на моју руку, дрхтала си као струна под невештом руком почетника, а по каткад, топал уздах извио би се из твојих груди. — Шта ли си мислила тада, Уш1а?... Прогали смо ћутке већ пола пута, који нас је од варогаи раздвајао, и ја сам ти онда почео причати причу Павла и Виргинија; причао сам ти о куту мира и среће; причао сам ти о стази која води њему, а која је посута нлавим цветовима и бисерним знацима ђурђица. Дугиним бојама сликао сам ти срећу љубавп нагае. — Сећага ли се? Ти си само ћутала, и са уздахом отео би ти се слаби глас — »Ах то је дивно!« А када смо дошли до вароши, била је дубока ноћ. Први су петли почели своје дуго певање, а месец на небу залазио лагано, смегаећи се, за један црни облачак. И када је његова последња зрака задрхтала на оку твом, спазио сам једну бисерну сузу, која је канула на моје лице и — твоја полуотворена уста упигае се на мојим устима. — Уш1а, сећига ли се?... Од тада сам те видео свега једном. — Побледело ти је лице и анђео туге превукао је вео свој преко њега. Гледао сам твоје плаве очи, али су ми оне изгледале као што бродоломнику изгледа пучина грозног океана, која му је брод иотопила. Гледао сам надимање твојих груди, али ми је оно личило на грцање неутешне ћерчице за преминулом мајком. — Зашто?... Зар нисам више љубио твојих плавих очију? — Зар нисам више сисао слађани занос са рујних усница твојих? Зар нисам више подрхтавао од додира узбудљивих груди твојих? — Да, зашто? — Загато је туга увила лице твоје, гата лежи на срцу твоме ?.. И сувише ми је у успомени она ноћ, да бих те могао заборавити, па онда, загато се уста твоја не разлише у блажен осмејак среће, кад си ме спазила? Загато ни једна зрака очију твојих не паде на ме да ми срце открави, зашто оста бледа, непомична? Уш1а, реци ми зашто?... Још је миригалЈав кутак мира о коме &ам ти причао, јога леже љубичице и ђурђици, и чекају да их твоја дрхтава ручица бере. — Зар се не сећага оне ноћи? — Зар не випте?... Била си лепа, Уш1а. — Лепа си би./!а и ја сам те срео, као гато безбрижни путник срета лепоте на путу кроз кршне Алпе. Срео сам те,