Nova iskra

— 321 —

Данак у крви Др амски фрагменат у једноме чину од Брам. 'Јо. Нушића

ЛИЦД : Даут, јањичарски ага. Скендер Орносовић, санџак-бег Тефтиш-ага. ЕЋим-ефендијаЋатиб. Ибиш, јањичар. Отац Серафим. Симо, кнез сеоски. Јово, момак у Сима. Стојан. Јока, његова домаћица. Мара Јоксимова. Роса Ристова. Станко, Росин детић. Прва | Трећа

јањичарске тајабаше, ко.је утерују данак у крви.

Друга ј жена.

Сшарци, домаћини, момци. Мајке и деца. Јањичари, пандури и слуге. Дешава се прве половине шеснаестога века, у Дубравама крај Стоца, у Херцеговини. На дну ноља мада, камена црква, ограђена пиеким, каменим зидом, са каиијом на среди зида према црквеннм вратима. С десне стране црквених врата, у зиду, осредаа влоча са некаквим заиисом. Око цркве, тек да надмаше ограду, два. три нисана надгробна камена. Иза цркве, но стени и камену, расуто је седо. Пред оградом, у иољу лево, чесма и над њом се надиеда жалосна врба а ирема чесми, на десној страни, широк храст. До каиије, крај зида, камен бињекташ. Овамо и онамо у пољу поседале жене и крај сваке од њих но једно мушко дете, које везана ока а које веиане руке. Прва села крај чесме те ослонила се и забринуто гледа некуд у даљину. Дете њено прострло се по земљи и наслонило главу на њезино крило. Друга села под храст, наслонила се телом о храст а дете нригрлила на груди, па га чврсто држи. Трећа се примакла црквепој огради те клекла и крсти се, а ставила дете иреда се, те и оио склоиило ручице. На цркви су врата отворена, отуд се осећа мирис тамјана и чује тиха свештеникова песма: »Тјело Христово Било*) придушено удара. I.' Киез Симо (Иосле мало времена наилази, па чувши иесму спештеникову, застапе код каиије, скиие сарук те св ирекрсти, иа за тим устиче сарук и обраћа се женама). А што ви нијесте у цркпи, ка остали?

Нијесхмо.

Друга 'жеиа, (Тешко уздахиу)

Трећа жеиа Молимо се Богу и овдјена.

*) Било — гвоздено клепало.

Ннез Симо А што не кажете да не смнјете пред лице Господње ? Трећа жеиа. А што не бисмо смјеле? Бог је милостив и за сваког једнак! Киез Симо Не смијете... Не смијете због гријеха, што сте га учињеле са својијем породом. (Жене обориле главе, те ћуте). Јес, не смијете. Не смијеш ни ти, Вујана, ни ти Анока, ни ти, Бојана, не смијеш! Друга жена Зар је грпјех спасти пород гријеха? Трећа жеиа Волим ја згрпјешптп, но простријети гријех на цијело кољено! Киез Симо Гријех је, голем је гријех, Анока, кад му ти својом материнском руком ископаш око; руком на којој си понијела пород; руком, којом сп га његовала и миловала, којом си га хранила и бранила, којом си га повела и подржала. Трећа жеиа (Стресе се, загрца сузом и загрли дете, те га љуби.) Киез Симо Јест, јест, гријех је, Бојано, кад мајка крха руку коју је његовала; кад мајка ломи ону кошчицу, која је из њеие кости никла. Скрхала си му руку а сама си је његовала да те храни. Друга жеиа Авај мени! (Зацвили и обраћа се небу). Прва жена Што нам стајеш па муку, кнеже! Знамо да је гријех, те што ћемо? Бранит' се не можемо, нити нас можеш ти ни село одбранити. Ево види. (Показује му своје дете). Ја сам га пбнијела и донијела на свијет; ја га одојила и отхранила; ја подржала и одржала. И сад зар, кад ми је дорастао да се ја онемоћала о његову руку ослоним, сад зар да ми га јањичари узму; да га одведу у земље незнане, да му узму вјеру, да му узму