Nova iskra

330 —

Мотри да ти ветри једро не разбуше Плови, плови кроз ноћ и крај сјајних вода, Чекаће нас наш сан и вечна слобода. Ј. Јалдиз -Б ој ат-тон ић

н ±Аа Језеру модром још сањив дан спава, Још се чује шапат ветра песме нбжне, Још се виј' у снови што ноћ ствара плава И што смо носили на таласе снбжне,

Сад смо допловили до језера нова, У њему ј 'е хаос где сви боли стижу ; Борити се ваља без страха и снова Запуштеном стазом где све страсти гмижу.

Покрај мене стани, распни Ј 'едро душе И плови кроз буру и живога туге; Не питаЈ' за жеље и кроз борбе дуге

Човек у футроли — Антон Чехов —

аш на самом крају села Мироносицког, у сарају старца ПрокоФија, легоше да преноће ловци који су мало задоцнили. Било их је само двојица: марвени лекар Иван Иванић и гимназијс.ки проФесор Буркин. Иван Иванић је имао прилично чуднова г го ; двогубо презиме Чимша-Хималајски, које ни мало није било згодно за њега, па су га зато по целом округу и звали просто по имену. Живео је близу града у сточарском заводу и сад је допутовао због лова, а и да се мало надише свежег ваздуха. А гимназијски проФесор Буркин сваког лета госговао је код грофова И., и у овим крајевима био је као код своје куће. Нису спавали. Иван Иванић, висок, помршав старац са дугачким брковима, седео је пред уласком и пушио лулу; осветл>авала га је месечина. Буркин је лежао на сену и кроз мрак се није могао видети. Причали су разне приче. Између осталога говорили су да је жена старца ПрокоФија, Мавра, здрава и није глупа, да за целог свога века није била нигде даље од свог села, никада није видела град, железницу, а последњих десет година једнако је седела иза пећи и само ноћу излазила на улицу.

— Па шта је ту лено? — рече Буркин. Људи, усамљених по природи, који као каква корњача или пуж гледају да се увуку у своју шкољку, има доста у свету. Може бити да је то појава атавизма, повратак у оно време кад предак човеков није био још друштвена животиња и кад је живео усамљено у своме зверињаку, а може бити да је то нросто једна од разноликости човечјег карактера, — ко зна ? Ја нисам природњак и није ми посао да се плетем у таква питања, али кажем, да такви људи, као Мавра, нису ретка појава. Па ето, да не тражимо далеко, ире једно два месеца умро је код нас у граду некакав Бјељиков, проФесор грчког језика, мој друг. Ви сте о њему чули. Он је био чудноват, јер је увек, па чак и

Антон Чехов