Nova iskra

— 331 —

Рударство и један део Монопола Дувана

кад је врло лепо време, излазио у каљачама, са амрелом и стално са капутом постављеним топлом ватом. И амрел му је био у навлаци и сат у навлаци од сиве јеленске коже, и перорез, кад га је вадио да зареже писаљку, такође му је био у навлаци; и лице му је изгледало такође као у навлаци, јер га је он вечито крио у подигнут оковратник. Носио је црне наочари, топлу кошул>у, у уши је метао вату и, кад је седео у кола, наређивао је да му се подигне кош. Једном речју, тај човек имао је вечиту и неодољиву сграст да се омота навлаком, да створи себи, тако да кажем, неку Футролу, која би га сакрила, заштитила од спољашњег утицаја. Стварност га је дражила, плашила, држала у вечитом немиру и, може бити да би како оправдао своју плашљивост и своју одвратност према садашњости, увек је хвалио прошлост па чак и оно чега није било; и класични језици, које је он нредавао, били су у самој ствари за њега оне исте каљаче и амрел, где се он крио од стварног живота. — 0, како је звучан, како диван грчки језик! — говорио је он са љупким изразом. Онда би, за доказ својих речи, скупивши очи дигнувши прст, изговарао : — „Антропос" ! Бјељиков се такође старао да и мисли своје сакрије у Футролу. За њега су јасни били само циркулари и новинарски чланци, у којима се штогод забрањивало. Кад се у циркулару забрањивало ученицима да излазе на улицу после 9 ча-

сова увече, или се у каквом чланку забрањивала телесна љубав, онда је то за њега било јасно, одређено: забрањено — пакрај. У концесији крио се за њега увек елеменат сумње, нешто скривено инејасно. Кад би у граду оснивали драмски клуб, или читаоницу, или чајџиницу — он би климао главом и тихо говорио: — Па оно, наравно, тако је то, све је то лепо, ама само да се што не деси. Разна неиспуњавања, уклањања, одступања од правила, доводила су га у туробност, ма да га се то, рекло би се, ништа не тиче. Кад би когод од другова одоцнио на молитву, или кад би се пронео глас о лудорији каквог гимназисте, или кад би видели наставницу доцкан у вече са ОФициром, он би се веома бринуо и једнако говорио: »Само да се пгго не деси! (( А на педагошким седницама просто нас је мучио својом пажњом, уображењима и својим чисто Футролним назорима о томе, како се ето у женској и мушкој гимназији младеж рђаво понаша, веома много ларма по разредима. — »Ах, само да не дође до управе, ах, само да се што не деси. Кад би из другог разреда истерали Петрова а из четвртог Бгорова, не би било рђаво«.' Па шта? Својим уздасима, кукањем, својим тамним наочарима на бледом малом лицу, — знате, на малом лицу као код твора, — мучио нас је све, ми смо пристајали, давали Петрову и Егорову двојку из владања, стављали их у затвор и на крају кра-