Nova iskra

— 340 —

Фесијонално-црквеног учења, третирали главнији нредставници хришћанске ФилосоФије, те је међу њима Климент Александријски дошао до уверења да нема знања без вере, нити вере без знања; проницави Августин је њему својственом категоричношћу тврдио да вера претходи знању, а Скотус Еригена је истинску философију идентиФиковао са истинском вером и обратно. Од важнијих схоластичара је Тома Аквински био мишљења да оно, о чему смо се кроз веру осведочили, не може противрећи природном сазнању, те да вера допуњава знање. У том погледу донекле је прихватио његово учење и најодлучнији му антипод Дунс Скотус, који је, међутим, већ додирнуо и немогућни став познијих схоласгичара (па и Лутера и Бекона) о т. зв. двоструким истинама, које — важећи свака у својој области — једна другу могу тобоже побијати. Иаравно, новији мислиоци су при испитивању односа међу религијом и науком дошли до мало сагласних резултата. На пример, иза Спинозиног наглашавања да веру треба одвојити од ФилосоФије, и Паскалова учења о размирици међу науком и религијом, долази епохални систем Имануила Канта ('I- 1804). који је, негирајући могућност позитивног знања на ансолутно трансцендентном пољу, на његово место ставио веру. Позната је Кантова подела судова на априористичне и апостериористичне, аналитичне и синтетичне, његов принцип о јакој ограничености људског сазнања и она разлика, коју он у Критици Чистог Ума чини између посматралачке моћи (Апесћаиипдзуегшб§еп), разума (Уег§1;апс1) и ума (УегпшЛ): посматралачка моћ доводи нас ка познавању спољашњих ствари, разум је упућен на испитивање емпиријских појава у чулном свету, а чист ум хоће да продре до Бескрајнога, у намери да појмове разума споји у вишу целину. Свако познање почиње чулним искуством, које, међутим, није једини извор Сазнања: већ пре чулног искуства, које није узрок него последица, мора се прет^ поставити нешто нечулно, духовно, што омогућава искуство. Материја сазнања, наставља Кант, дата је у самом искуству, али оно духовно придаје облик (Форму): као чулност у посматрању времена и простора, а као разум и ум при логичним операцијама суђења и закључивања. Без тих готових облика не би могло бити синтетичних судова а рпоп, који имају обележје безусловне опћенитости и неизоставне потребе. На основу тога, могао је Кант тврдити да људско познање не зависи од објеката једног самосталног спољашњег света, него да се дотични објекти имају прилагодити априористичним облицима, јер човеково сопствено Ја, та „трансцендентна једнина аперцепције", мора бити средишна тачка, у којој се састају све представке наше. На тај начин, разум ствара идеју о свету као једном неограниченом низу узрока и последица, добија идеју бесмртне душе, која је ненроменљива супстанција, и најзад долази до идеје о Богу као прапојму сваког савршенства. Но пошто се те идвје односе на објекте, који су ван граница искуства, то оне пемају научно-теоријске

вредности, јер је знање ограпичено на чулност. По Канту, дакле, не може бити позитивног схватања трансцендентног, што прелази границе емгшријског света; научно сазнање односи се једино на Феноменални свет т. ј. на ствари као појаве, а не на њихову суштаствену посебитост, и зато ту због крајности нашег знања. мора настати веровање у надчулни свет. Кант пориче могућност научних доказа за егзистенцију Бога, али позивањем на »звездано небо" над човеком (природа) и »морални закон" у њему (савест) у крајњој линији долази „преко свега земаљског и људског до свемогућег, свемудрог и свесветог Бога (С , — дакле до једне практично-разумне религије, у којој интелектуалистично неверје постаје подлогом једне моралне вере. Ма да је Кантов критицизам постепено сасвим овладао модерном философијом (нарочито у Немаца), његова теорија сазнања није остала без мањевише одлучних противника, који у том погледу или заузимају много екстремније гледиште него Кант, или пак покушавају да науку доведу у тешњу везу са религијом. После Фихтеова идеализма, Шелингове ФилосоФије идентичности и Хегелове Феноменологије, дошао је, између осталих, Шопенхауер са својим ставом, да су наука и религија две посве различите ствари, од којих свака иде својим нутем, немајући обзира на другу. Да религија нема ничега заједничког са науком, учио је дакако и несрећни Ниче. Од савремених мислилаца, најзад, Вунд тврди да наука не сме доћи у конфликт са вером и обратно, а Розенкранц удара гласом на потребност вере за разум и знање. Међутим, природна је ствар да се међусобни однос науке и религије и евентуална оправданост теорија, којих сам се малочас дотакао, не може оценити све дотле, док се не дође до сталоженијег појма о есенцији знања с једне, а суштини репигије с друге стране. Ми, дакле, у првом реду стојимо пред питањима, шта то значи: знати? Где је извор, који су путеви и где ли су границе знања? I. Знам. Опћенито и у вулгарном смислу свакодневиог говора је знање , од прилике, ово: тачно и према спољашњој могућности иоуздано схватање једне ствари или појаве, без нарочитог обзира на сам начин, којим се доптло до тог. Дакле већ и у том најширем смислу, знање обухвата сазнање (схватање, познање) појаве или ствари, које, опет, представља одређену суму својстава која карактеришу дотичну појаву или ствар. У Формалној противности са веровањем, појам »знати« обележава позитивно познавање једне ствари, односно појаве, до којег се није стигло услед туђег сведочанства, страним упливом или доказивањем од друге стране, него искључиво помоћу сопственог носматрања или на основу сопственог размишљања. На пример, хришћанство као наука садржи став о дуализму у човеку. Ако ја — не размишљајући даље о том — само на основу хришћанског учења то држим за истину, — онда