Nova iskra

— 341 —

Столарска Задруга и

пећ Задруге за подизање домаће ИНДУСТРИЈЕ

ја верујем. Али ако се не задовољим једноставиом тврдњом хришћанства, него се помоћу својих чула сам осведочим да човек има тела, а са психофизичком анализом дођем до уверења о егзистенцији једног нематеријалног принципа у човеку, онда ја — разуме се: само за себе знам да човек осим тела има и душу. Но у строгом и правом смислу разумева се под знањем само научно уверење, т. ј. необориво сазнање појаве из њених узрока. При томе не увиђам само егзистенцију дотичне ствари, него и то, како она постоји, зашто је таква и због чега не може бити друкчија. Све то увиђам на основу разлога, који леже у самој ствари, дакле помоћу чисто аналитичких момената. Зато о правилности таквог сазнања не може бити сумње. Јасно је, да,кле, да само чулно искуство. т. ј. скуп спољашњих доживљаја, личних посматрања и субјективних утисака, ие даје правог знања јер нам пружа само низ чињеница, а једноставно опажање тих Факата још није знање у строгом смислу. На пример, непосредно уочење једног испуштеног камена, који пада, не може још бити право знање: тек кад схватим, зашто и по којим законима је камен иао, јер је пасти морао, тек онда сам дошао до научног сазнања. Дакле за право знање у строгом смислу потребни су (лоред чињеница чулног искуства као полазне тачке) општи закогш и неизбежно нужни нринциии, који важе свагда, свугде и за све. Из тога излази да наука, која је у својој целокупној опћенитости само разрађени појам знања, јер систематски скуп сродних сазнања, за своје принципе тражи несумњивог и опћег значаја. Кад математичар тврди да је средишна тачка круга у једнакој даљини од свих делова на његовој периФерији, онда он зна да тај став има опћз вредности и да је — важећи за све могуће кругове — независан од времена и простора. Исти је случај са логиком, дакле са науком о општим законима умног рада људског, и

са метаФизиком, која се поглавито бави оним што прелази границе чулности и опипљивих појава. И њихови основни ставови морају бити од неопходне нужности и опћег значаја, јер целина је увек и свугде већа од једног дела њезина, а егзистенција и неегзистенцијасе свагда и свугде међусобно искл>учују. Ностоје дакле неопходно нужни принципи, који имају опште вредности, и с обзиром на непоузданост наших чула, они морају бити Фактични основи позитивног знања. Но питање о њихову постанку (па и о њиховој реалности) спада међу оне проблеме, у којима се поједини философски системи начелно разилазе. Зна се, наиме, да је полазна тачка сваког сазнања чулно искуство, дакле оно што се може видети, чути, опипатњ, омирисати, осетити. Али несумњиво је да су поједине појаве и одређене ствари, до чијег сазнања нас чулно искуство води, само конкретне једнине, изложене непрестаним променама, и с тога је Катрајн на правом путу, када вели да нема биљке, која би уопће постојала, јер свака је биљка једна посве извесна индивидуа одређеног облика, места и величине. Исто је тако апсурдан општи човек или боја и кретање уопште. Настаје, дакле, питање, како ми — полазећи у процесу сазнања од чулног искуства, које нам саопштава једино својства конкретних појава и специјалних догађаја или ствари — долазимо до општих принципа апсолутне важности, односно до њихова сазнања. Природна је ствар да то питање стоји у вези са читавим низом сродних проблема, о којима овом приликом не може, разуме се, бити подробнијег говора, — и да га позитивно може решити само она ФилосоФија, која не пристаје а рпоп уз екстремни номинализам, дакле уз основно начело о реалној немогућности општих појмова. Његово стварно решење претпоставља могућност аистраховања у човечјем интелекту, што је по Канту „одстрањење свега осталог, у чему се (поједине) дате представке разликују« или пак по Хегелу, редукција чулне материје на суштину, која се само у појму маниФестује. Дакле, и ако наша чула примећују само поједине појаве и случајна им својства, ми ипак можемо доћи до сазнања стварне есенције, ако у конкретних једнина ољуштимо све, што је нрипадно и ван најуже сунггаствености. На тај начин не сазнајемо само случајну и с тога променљиву чињеницу да овај или онај предмет постоји, него долазимо и до аисолутног појма саме егзистенције уопће — у супротности са неегзистенцијом. На основу строгог апстраховања стижемо, дакако, и до разумевања оних мисаоних закона, који су — имајући свој крајњи (нама приступачни) узрок у самој личности — основ логичног оперисања: до принцииа истоветности, који казује да А=А, те не може у исто време