Nova iskra

— 366 —

погледом, каквим посматрамо просте познанике. Ћаскали смо о свему; ја сам заборавл>ао шта говорим ; нисам слушао ни шта ти говориш, заборављао сам и где сам, али да непрестано гледам у твоје љупко, примамљиво лице и очи, у којима се огледало обиље живота и осећаја, то никако нисам заборављао. Колико си само пута тог вечера поруменела због тога руменилом стида и — задовољства! И док су над нама трепериле звезде, а крај нас, гјод старим зидом огрнутим зеленим бршљановим покривачем, цврчали попци, у мени се више но икада дотле будила жеља за што пунијим животом и ја сам више но ма ка Д пре тога осећао задовољство што живим... А кад сам се сутра ујутру пробудио, прва помисал. била си ми ти и ја сам одмах знао, да је у моме срцу почела да ниче биљка љубави... Више ме не гледаш онако слободно и отворено као пре, док смо још били само познаници, ни онако несташно као раније. Не, плаши се и не бежи, девојчице моја мала. Од љубави се не може утећи. Отворила си књигу срца и ти је мораш читати; чежња твоје бујне младости и радозналост птичета, које први пут извирује из гнезда, гоне те на то... Зашто увек склањаш своју топлу ручицу од мога миловања ? Кад сам једном нагло и изненада почео жудно да љубим твоје прстиће, ти си их истина брзо отргла, али си се ииак обрадовала мојим пољупцима и пожелела их још много, много. Прочитао сам ја то из твојих очију... Не плаши се. Ходи, пружи ми руку и заједно ћемо испунити своје жеље. Ходи, тетепко угуеге!... Једног си јутра имала киту љубичица на својим младим, топлим грудима., од којих доиста нема лепшег узглавника. Ја сам погледао прво у твоје очи, у чијем се дубоком сјају огледала бујност младости, па онда у лепе плаве ц-ветиће и пожелео сам и једно и друго. Ти си разумела мој иоглед, али си ми иружила само миришљаве љубичице и ако би ми миого радије понудила своје лепе очи. Прочитао сам ја то из њих..... Зашто се онда плашиш, девојчице моја мала? Ходи и пружи ми руку. Заједно ћемо брати и китити се цветићима своје љубави. Ходи, тетеи1;о угуеге !... Д. В. Ненадић

једна обична историја — Из једних успомена Први иољубац Баш кад су кроз влажни зимњи сутон почеле лагано да нромичу прве пахуљице снега, беле и лаке као паперје а нестаише као здрава деца, она дође, пружи ми своју топлу, малу ручицу, весело се насмеши и ми продужисмо пут заједно.... Ишли смо лагано, прибијени једно уз друго. Крај нас су промицали људи искићенп белим,

снежним цветићима; били су згрчеии, подизали су јаке, дрхтали и журили се, да што ире стигну топломе огњишту. А ми смо корачали одважно, весело смо ћаскали и смејали се као да је мајско вече. Ја сам бацао на њу грудвице снега, хватао је хладним и влажним рукама по зажареном образу, а њен сребрнасти смех пун здравља и задовољства разлегао се кроз зимску ноћ. Били смо несташнији и од оних пахуљица, што су падале по нашим оделима, по нашим лицима, што су нас обмотавале, савијале се и тихо, нечујно спуштале на земљу већ покривену меким, белим огртачем. Кад смо дошли до њене куће у малу, узану и мирну уличицу са старим тарабама и малим кућицама са сниским крововима, она се несташно поклизну, ухва/ги се брзо за моју мишицу, наслони ми 6е на груди и ја осетих на својим помодрелим уснама тоћли, страсни пољубац. Брзо је прихватих у своја наручја, чврсто је обгрлих и моје су се усне дуго грејале на њенима.... Несташне пахуљице су падале по нама, обмотавале нас, савијале сб и тихо, нечујно спуштале на земљу. То вече је зима поклоиила људима свој први сиег, а она мени свој први пол,убац. — — —

Последњи Седели смо на клупи. Пред нама је био водоскок, али сада празан, исушен; из кљуна родина није више шибао дебео млаз бистре воде, која се према сунцу онако весело преливала у дугином шаренилу и несташно, са лаким жубором падала натраг у базен. Свуда је око нас шума испреплетала своје гране, али више није било свежег, пријатног зеленила; на дрвећу је било лишћа и жуто-зеленог и мрко-н^утог и жутог, али само не зеленог. Оштри иоветарац је подухивао, играо се њеним меким, коврџавим власима и скидао осушено лишће са црних грана. Кад се мрачии јесењи сутон почео да спушта, она лагано извуче своју руку из моје и прошапута: — Време је да идем. Ја задрхтах и подигох главу са њеног рамена. Нисам јој ништа рекао, али је она читала из мојих очију. — Морам, скоро ће мрак. Ћутао сам и поново је, још чвршће ухватио за руку. Око нас сутон и поветарац... Негде у даљини је избијао часовник. — Не могу више, пусти ме. Несвесно отворих шаку и она извуче руку, па је наслони на моје раме. —- Не љути се. Ти ме не можеш узети, а ја морам да се .удам... као и све поштене девојке. Он ме тражи и оџи ме терају. Не л>утџ се. Она се брзо окрете и ја ћутећи пођох за њом. — Остани, треба још овде да се растанемо. Стао сам и чекао. У глави ми је бучало. — Али не заборави: за увек. За увек. Како су често те две речце извор толиким боловима!