Nova iskra

— 367 —

Сагнуо оам главу и ћутао. Ма једанпут осетих њену меку косу но овоме челу, па онда врели дах по образима, а на уснама пољубац. Стресох се; био је хладан, чисто студен. Учинило ми се, да ни пољубац ове мрачне природе око нас, ове природе која је тако јако личила на самртника у агонији, не би био хладнији. Кад сам подигао главу, ње више није било. Чуо сам како све даље и слабије шкрипи иесак и шушти лишће под њеним ногама...

Учинио сам неколико несвесних корака и иашао сс пред празиим водоскоком. На исушеиом бетонисаном дну, по жутом лишћу немирно је скакутала једна мала жабица. Сиротица! Вода је отекла, нема је више, а са њом ни хране за њу. Иде зима и она се не може завући у скамењени зид, што је свуда око ње. Јутро иосле првог мраза затећи ће је укочену и мртву. Она без воде, а ја без њене љубави... Сиротице моја, пред нама нема живота... Д. В. Ненадић

ХРОНИВИ

Каква је природна смрт?

|ИИ8

<о

овој појави писао је недавно, у својим »Оптимистичким огледима«, д-р Мечников, лекар Пастерова завода у Паризу. Ево шта вели Мечников. То је така врста смрти, која наступа услед саме организације живога бића, независно од каквих било спољних погодаба. Живећи у заједници, ми смо навикли да сматрамо природном сваку смрт, која се јавл^а последицом болести, пошто у ствари људи веома ретко имају прилике да посматрају праву, природну смрт. Већина људи умире чисто случајном смрћу, услед брзих или хроничних болести, несрећних случајева итд. Стога сазнање о блиској и неизбежној смрти доноси толико муке и патње људма који свим бићем својим осећају, да би још могли живети и насла1)ивати сеживотом; стога и сам процес умирања прати, у већини случајева, осећање бескрајног ужаса. У свету живих бића срета се природна смрт како у животиња гако и у биљака. Неке биљке, нпр. суновратице, завршују цео круг свога живота за десет дана: за то време биљка израсте, цвета, доноси плода и угине природном смрћу. Исто је тако поучан пример једногодишњих биљака, какве су на пр. наше траве: раж, овас, пшеница итд. Све ове биљке израсту с пролећа, цветају у почетку лета, а при крају лета доносе плод, после чијег сазревања оне угину природном смрћу. Врло је занимљива чињеница, што се кадшто успева, да се неке једногодишње биљке претворе у двогодишње, т.ј. да им се удвоји век. Ради тога треба само спречити развиће семена, откидајући све цветове. На основу ове појаве постављена је теорија о природној смрти у биљака, услед исцрпљења организма ношењем плода. По мишљењу Мечникова, овде не постоји исцрпљење, већ само тровање биљнога организма отровима, који постају у њему услед ношења плода и других животних процеса. У животињском царству имају слични примери ириродне смрти, нарочито међу нижим животињама: црвима, мекушцима и зарезницима. У неким случајевима

ириродна смрт се јавља. у исто доба и насилном. Тако. на пр. има ме! ( у црвима врста, које рађај.у младунце живе (обично се црви размноживају јајима), а међу овима има једна врста, у које је веома узан отвор за извођење, тако да црвићи могу на слободу само кад претходно разрију своју мајку на парчад. Природна смрт у инсеката може се посматрати на пр. код водена цвета, еФемере, који живи само неколико часова, и пошто се обезбеди потомством, угине. У више животиња сви су органи тако добро развијени, да нема правог повода за природну смрг. Доиста, у њих се ретко виђа природна смрг, јер оне већином иадају као жртве спољних узрока: глади, жеђи, хладноће, болести или пак служе као храна својим моћнијим непријатељима. Поново се сретамо са природиом смрти само код човека. У њега се она јавља, при данашњим погодбама живота, скоро као изузетак. Ево како описује природну смрт један Француски научник: „Старац је до крајности изнемогао; једва је сачувао последња светлуцања свести која се гаси; он слаби сваким даном; ослабелој вољи једва се покоравају удови; кожа му постаје суха, хладна, иеосетљива; удови охладне, лице смршави, очи упадају, вид се мути; речи замиру на отвореним устима; живот га напушта од површине ка центру; дисање отежа и најзад застаје срце. Старац се тихо угаси, као кад би заспао последњим сном. Таква је природна смрт«. Узроци оваке природне смрти крију се, по Мечникову, тамо где и узроци нормалнога сна. По најновијим иодацима, сан се јавља као иоследица самотровања организма отровним производима промета традива наших ћелица. Ови отрови залазе у крв, и скупљајући се у њој у већој количини. на пр. после напорног рада, изазивају појаву, познату као сан. За врем^ сна, поменути отрови делом се обеснаже, делом се удале из крЈзи, помоћу бубрега. По Мечникову, и природна смрт представља једну врсту самотровања организма особе(гим, досад неиспитаним отровима, при чем тровање ' такб' силно утиче на човека, да он није више кадар борити се противу отрова. У прилог овој теорији иДу и побмћтрани случајеви природне емрти. По причаљу очевидаца, смрт се јављала у тих стараца тако жел>ена као што је сан за уморна човека. Они су за њом жуделИ: у њих се пробудио „инстинкт смрти (с , сличан инстинкту сИа, глади, жеђи. Ето, такав инстинкг смрти морао би Се јављати, по Мечникову, међу људма, као иормална пбјкба. Ну, у данашњици он се ретко оиажа, јер смрт Долазц