Nova iskra
4
— 317
Краљичина Палата Фасада зграде Српске Изложбе у Лондону 1907.
дост своју и здравље ка?:о ме подижу и узносе, али ; услед неке чудновате склоности моје природе, представл>ало ми се 3 да ће ти осећаји моји бити само нека шарена лажа, која има да ме заведе, да ме опчини, па да живот свој гледам не какав је у ствари, но онакав какав није. Зашто ми се то представљало тако, и зашто да и младост моја, и чежња, и снови, буду жртва, не знам чега, неког, без сумње, атавизмом пренесеног дубоког осећања туге и жалости, што живот собом носи?!... Зашто да и ја, као и сви остали младићи и девојке, не уживам плодове младости своје, но их помрчавам неким чудноватим, нејасним мислима, које као да нису моје?! Ми смо деца нашега века пријатељу: обоје нас сумња спутава. — Па баш нека је и тако, рекох јој, ал' и то није увек. Нисам ли ти говорио да има момената и дана кад ми се чини да су ми крила никла, и зато сам те молио, тебе, која женском природом својом можеш тако много, да ми кажеш шта да радим па да ми такви моменти буду потка на којој ћу свој живот да чем. Ти си се примила тога, и место да ми помогнеш, ти, ето, хоћеш на против да ми сетним и тужним мислима живот оцрниш. Зашто? Реци ми... Она је ћутала; изгледало је као да је у недоумици. — Погледај, рече ми, ову слику испред нас, је ли, свугде се виде знаци и одјеци широког живота природиног. Па мислиш ли ти да је тај живот и код интелигентних створоња свестан самога себе, или је, на против, само некакав велики несвестан процес који се врши по не знам каквим законима и не знам зашто ? — Ја о томе сад нећу да мислим.
— Али ако хоћеш да ниси што и обична маса људи, ти о томе мораш да мислиш. Највећа загонетка која стоји пред свима нама то је баш сам наш живот. Да ми ниси казао да те та загонетка мучи, да ти мира не да, ја не бих ни дошла с тобом овде. Ма којим путем да иду људи, је ли, све их чека смрт? Али пошто сви ми, сваки на свој начин, живимо, пошто је дакле појам о животу релативне нрироде, то онда значи, да их међ' људима има који кратки живот свој проведу боље од других. Наћи Формулу за такав, релативно добар живот, ето, на то се своди сва тајна о животу. — Вреди ли то за све људе без разлике ? запитах је. — Вреди. — Е па ондаће какав „нишчи умом« провести свој живот боље од свих осталих. — И то је тачно, ал' наравно, то вреди само за »нишче умом (С . Но, пошто ти нити самога себе сматраш за таквог, нити си у ствари такав, ти онда ту Формулу треба да тражиш према своме уму, и осталим духовним атрибутима своје личности. — Али то баш и јесте оно што не могу да нађем. — Па ја сам само зато и пошла с тобом да ти помогнем у колико могу. Како се мени чини, једно од главних средстава које ће ти помоћи у решавању загонетке живота биће, ако у својим предузећима, и остваривању својих замисли, будеш стално гледао више себе у тајанствене дубине бескрајности и вечности. Тајанствено, магловито, нејасно и неопредељено, нека буде основа на којој ћеш стајати. И најфеноменалнији резултати позитивнога знања, који су чинили и