Nova iskra

није хтео чути за њено искрено иокајање, и она му се као бесиа тигрица надиесе у лице и јетко п са пуно срџбе отпоче говорити: И Е, па добро!... Кад ниси хтео чути за моје кајање, кад ниси хтео разумети, како је тешко у мојим грудима, кад нећеш да опростпш грех, који би нам обома са твојнм праштањем донео нов живот,—ја ћу отићи.... Једном за свагда.... да се никад више не вратим. И немој покушати да ме икада више видпти, као што ни ја о теби нећу хтети да иигга чујем.... Да си нроклет, и да никад мира више не нађеш, као Што ни ја пећу имати мира без деце своје.... И нека те Госиод за то казни, као што ћу те ја нроклињатн, што ниси хтео чути глас једне несрећнице, која је са свога греха само за бол и јад знала.... <( Сељанке нестаде у кухињи, Нем и мрачап стајао је Сибин поред отворенпх врата. И тек након дужег времена, дошавши к себи, он поново седе на своје мес.то. Имајући иред очима развитак целог догађаја,' који се тако неочекивано одиграо иред наитим очима, ми смо седели ћутећи, појимајући сву тежину положаја. Ја нокушах да га уразумим, скрећући му нажњу на

!

децу и на потоњи живот, и да вишс греши онај који грех не прашта него онај који је грех учинио, али Сибин остаде и даље хладан и мрачаи, и само што додаде: »Свршено једном за ттавек," п отпоче разговор о другнм, сасвим безначајним стварима. Сељацп беху већ одавно отишли. IIа своме бедиоме кревету, који је једва осветљавала слаба светлост малог каидила,' иокушавао сам да заспим. Али је сан, ма како да сам био уморан, бежао са мојих очију, и гто стоти пут већ ја сам прелазио целу драму, која се пред нама тако ненаДно одиграла. Дете у љуљци непрестано је плакало,и ја сам целе ноћи слушао тешке уздахе Сибинове, који је седео поред љуљке и на све могуће начине иокушавао да дете умирн. У јутру, ломан и неиспаван, опростих се од Сибина, који ме у неколико махова замолп за онроштење, што се то беше у моме ирисуству догодило. Сељанке пе видех; рекоше ми, да је још оне ноћи отишла иезиано куд. Децембра 1910. го.д. Ћићввац.

РЕЛИГИЈА

Не! Не дајте уму да господар буде! Он се свему смеје сатански и стравно И распарчан блуди попут голе луде И раздрљив мрце цери се огавно, Са детињским смехом слуша тмолу лупу Иструлих лубања и пуст цвокот зуба; Док му висе груди и мре снага груба, Са похлапом стеже зарђалу купу И густ отров пије пун трулежи смрадне, И то зове пивом што истином поји. А кад ледна слана изненада падне, Нем, смућен, лешине по пепелу броји.

О, пусти да звезде иду својим током! Нека мру небеса и сунца се гасе! Не бешчасти небо поганичким оком: Ти не знаш реч Вечног, не појмиш му гласе. Усамљен на жалу спрженом и голом, Где говори талас и где олуј риче, Или јужни ветар игра се тополом, Или гладан галеб изнад стена криче, О, ту слушај Бога, а уму се цери Што јауче болно гласом црног Јуде: Тад се срце клања једној новој вери, А љубав и мржња свој му венац нуде.

Не. Не дајте уму да господар буде!

М. Боји+1.